Da li se Kosovo već deli?

Što situacija više eskalira, ovaj scenario će izgledati sve verovatnijim, te nije nemoguće da se neke odluke donose upravo sa tim ciljem na umu.

Ideja razmene teritorija između Srbije i Kosova, koju je predsednik Srbije Aleksandar Vučić nazvao „razgraničenjem“, a predsednik Kosova Hašim Tači „korekcijom granica“, ovog leta je sa margina prešla u politički mainstream. Ona ranije nije imala podršku međunarodne zajednice, ali se situacija promenila kada su predsednici Vučić i Tači najavili mogućnost teritorijalnih promena u sklopu rešavanja kosovskog pitanja i za takvu vrstu rešenja dobili zeleno svetlo od Vašingtona i Brisela.

Najozbiljnija prepreka realizaciji ovog scenarija jeste nemogućnost vlastodržaca u Srbiji i na Kosovu da za njega dobiju podršku javnosti i političkih elita. Dok je u Srbiji predsednik Vučić u relativno dobrom položaju da sprovede bilo kakvo rešenje za kosovski problem koji će mu omogućiti da predstavi nekakve dobitke za Srbiju, na Kosovu je predsednik Tači suočen sa ozbiljnom opozicijom razmeni teritorija, čak i unutar vladajuće koalicije. Čini se da su zapadni partneri, a pre svega SAD, ozbiljno pritisli Prištinu da prihvati teritorijalne ustupke radi svoje evroatlantske (i svake druge) budućnosti, ali je za vladu koja zbog snažne opozicije dve i po godine nije mogla da ratifikuje demarkaciju granice sa Crnom Gorom to možda ipak prevelik zalogaj, iako možda manji nego stvaranje ZSO sa izvršnim ovlašćenjima.

Do teritorijalnih promena će biti veoma teško doći u procesu dijaloga. Međutim, to ne znači da je nemoguće da se do njih dođe na druge načine. Ukoliko među vladama postoji svest da je podela Kosova najbolje rešenje za obe strane, eskalacija krize u kojoj bi se serijom jednostranih poteza poništili dosadašnji uspesi briselskog dijaloga i podela Kosova postala faktičko stanje na terenu, mogla bi poslužiti za opravdavanje rešenja koje bi ovu podelu i formalno priznalo.

Naznake ovog scenarija videli smo u poslednjih nedelju dana, kada je Priština uvela drakonsku meru carinjenja srpske robe po stopi od 100 odsto, nakon čega je premijer Haradinaj izjavio da se ove mere neće povući sve do priznanja nezavisnosti Kosova od strane Srbije. Ovakve mere nisu simboličke, poput većine ranijih kriza na relaciji Beograd – Priština, već predstavljaju ozbiljan udarac za srpsku zajednicu i gotovo da garantuju dalju eskalaciju s druge strane.

Kao odgovor na akcije kosovske vlade, četiri predsednika opština na severu Kosova su podnela ostavku, nakon čega su ove opštine usvojile deklaraciju o prekidu saradnje, komunikacije i institucionalnih odnosa sa Prištinom. Sa radom je takođe prestao i sud u Severnoj Mitrovici, zajedno sa sudskim jedinicama u Leposaviću i Zubinom Potoku. Indikativno je da ovakve aktivnosti nisu sprovedene u šest srpskih opština južno od Ibra, već samo na severu. Ovim potezima da se dovode u pitanje neki od najznačajnijih uspeha briselskog dijaloga kada je u pitanju integracija severa Kosova u kosovski pravni i politički sistem.

U ovom trenutku je nemoguće predvideti u kom će se pravcu stvari dalje odvijati, ali dalja eskalacija krize u smeru urušavanja briselskog dijaloga može biti očekivana. Nemoguće je sa sigurnošću tvrditi da je upravo to logika koja stoji iza nedavnih dešavanja, ali indikativna je izjava savetnika za nacionalnu bezbednost SAD DŽona Boltona da je „pravo vreme da Kosovo i Srbija postignu sporazum“. Možemo pretpostaviti kakvoj vrsti sporazuma trenutna situacija odgovara.

Autor je programski direktor Centra savremene politike