Da li su eksperti plaćeni najamnici 1Foto: Stanislav Milojković

Da li su eksperti plaćeni najamnici 2

Jezik ukazuje na stanje stvari u svetu. Promene u jeziku upućuju na promene koje su se već dogodile u stvarnom svetu, pa potom i u našem jezičkom osećanju.

Kada neke reči upotrebljavamo, to samo znači da su nam neophodne kako bismo izrazili stvari u koje verujemo i stvari koje smatramo važnim, događaje koje izdvajamo, okolnosti i procese u kojima vidimo suštinske sadržaje našeg života. Kada neke reči ne koristimo, onda je to zbog toga što nam nisu potrebne, jer više ne izražavaju svakodnevicu našeg iskustva, ili pak imamo neke druge razloge da ih prećutkujemo.

Pre samo nekoliko godina nezavisnost je bila česta reč i mnogi su želeli da budu dovedeni u vezu s njom, a u decenijama pre toga bez te reči nisu se mogle objasniti čitave profesije i oblasti iskustva.

Razlozi su jednostavni: bilo je više nezavisnih ljudi i bilo je više nezavisnosti, dok su nezavisnost i autorizovani pogled na stvarnost bili više cenjeni od uključenosti u društvene, ekonomske ili političke trendove. Izbor je jednostavan: teško je biti nezavisan bez rizika, a ako rizikujete, onda svakako niste deo trendova u društvu spektakla i u društvu numerički iskazivog uspeha.

Nestanku nezavisnosti iz jezika prethodilo je širenje ideje da je nezavisnost nemoguća, jer je sve u nekoj vezi, svi su povezani i umreženi, iza svakog stava stoji neka moć, neki interes ili neki drugi funkcionalni razlog. Individualna i socijalna nezavisnost se tako krunila u opštoj konfuziji sumnjičenja i osporavanja.

To je učinilo da čitav javni prostor bude ispunjen osumnjičenim ljudima i institucijama, što je uvek idealna situacija za demagoge. U doba populizma takva prilika nije mogla ostati neiskorišćena.

Uporedo s nestankom nezavisnosti, još jedna mantra dobila je na snazi: „Svi su isti.“ Nastala u političkoj ravni, ona se ubrzo proširila na sve delove društva kako bi označila da je sve isto i da su sve razlike poništene. Ako je sve isto, ravnodušnost je prirodan odgovor i pojedinaca i celog društva. Ako su svi isti, onda su, zapravo, svi nikakvi, pa je nemoguće tražiti razlike i razmišljati o promeni u društvu koje se našlo pred nemogućim izborom.

Dve oblasti su ostale posebno pogođene gubitkom autoriteta nezavisnosti. Jedno su mediji, drugo su intelektualci. Ključnu cenu platilo je društvo koje je ostalo bez proverljivih činjenica, kritičkog mišljenja i javnog mnjenja.

Intelektualci bez nezavisnosti mogu biti vrhunski stručnjaci u svojoj oblasti, ali ne mogu biti pokretačka snaga društva, što su u evropskoj istoriji bili od doba prosvećenosti. Intelektualac bez nezavisnosti jeste ekspert koji samo radi svoj posao, nezavisno od toga za koga to čini i s kojim posledicama po sopstveni ugled i po javno dobro. Obrazovani najamnik bez ikakvog kritičkog mišljenja utemeljenog u sopstvenoj profesiji.

Ako su intelektualce u javnom prostoru zamenili eksperti, nezavisne medije su zamenili tabloidi čija uloga više nije da zadovoljavaju voajerske strasti i prenose tračeve nego da oblikuju društvenu stvarnost i poželjne političke tokove.

Odustajući od nezavisnosti, mediji su postali oglasni prostor političke ili ekonomske moći, ako se ta moć više uopšte razlikuje. U njima se mogu pratiti obeležene reklame i medijski sadržaji koji su takođe propaganda, ali jednostavno nisu tako obeleženi.

Nikada u svojoj istoriji mediji nisu bili izloženi većim rizicima i manjem poverenju. Uzroci rizika proističu iz smanjenog informativnog, kulturnog i saznajnog uticaja, jer su u najvećem broju slučajeva mediji samo oruđe propagande.

Poverenje nije opalo samo na strani gledalaca ili čitalaca, više ni sami mediji najčešće nemaju poverenja u vlastitu snagu i ulogu. Otuda politička moć suvereno vlada medijima, a mediji otvaraju prostor za političku propagande a ne za činjenice i iskustva stvarnosti.

Glavni prigovor ideji nezavisnosti medija sadržan je u činjenici da svaki medij ima vlasnika. Vlasništvo, međutim, nije sporno, premda u mnogim medijima uopšte nije jasno.

Bili stvarni ili prikriveni, vlasnici nemaju samo prava nego i obaveze. Tako je i u drugim oblastima, tako je još i više u medijima. I urednici i novinari imaju svoje strasti i uverenja, pa apsolutna nepristrasnost nije moguća. Ni to nije problem sve dok činjenice ostaju van spora, a mediji izraz društvenih i političkih razlika. Kada mediji ne izražavaju razlike koje postoje u jednom društvu, onda oni ne samo da gube nezavisnost već i postaju slepi za činjenice.

Ma koliko bila subverzivna i podrazumevala skupu cenu, nezavisnost je i danas moguća. Ona pokazuje da ljudi nemaju samo interese nego i odgovornost, da žele da žive a ne samo da preživljavaju, da budu u miru sa sobom a ne u strahu pred bilo kojim gospodarom. Ta nezavisnost, više od ičeg drugog, ne temelji se u društvenoj poželjnosti ili u političkom dopuštenju, u dobronamernom ali potrošnom entuzijazmu, pa čak ni u ljudskim vrlinama, koliko u profesionalnosti.

Nezavisnost je odluka da se izaberu pravila profesije, a ne pravila podaništva, lično samopoštovanje, a ne kratkoročni interesi. Da bi drugi verovali medijima, mediji moraju da poveruju u ono što rade. Nezavisnost svakako nije profesija, ali nijedna profesija ne može bez vlastite nezavisnosti.

Autor je pisac i glavni urednik Izdavačke kuće Arhipelag

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.