Demokrate i Vučićeva polarna noć 1

Beograd se kupao u prolećnom monsunu koji je preskakao leto i neprirodnom hladnoćom najavljivao depresivnu sivo-žutu jesen.

Deo tog žutila prolio se po Madlenianumu, koji se idealno uklopio u ironični mozaik upečatljivih simbola.

Gde bi drugo ražalovane i od naroda prokažene demokrate mogle da se okupe kao opalo lišće nego u velikoj sali arhitektonskog kiča koji u centru Zemuna stoji kao pokušaj savremenih tajkuna da bakšiš-dobročinstvom operu svoju savest pred opljačkanim pukom?

Nekada je Terezijanum bio inkubator habzburške aristokratije i vladajućeg plemstva, nesuđeno utočište nesrećnog Aleksandra Obrenovića, a danas se latinskim (pot)kovanicama imenima daje težina i sjaj, kao zlatna navlaka na pokvarenom zubu.

Zakazana svečanost počela je pre dogovorene satnice. Još u ranim jutarnjim časovima ispred svih ulaza postrojeni su članovi obližnjeg kulturno-umetničkog kluba, tradicionalna zemunska garda obučena u lokalnu narodnu nošnju – sivomaslinaste spitfajerke i vrećaste višedžepne pantalone.

Videlo se da su se organizatori svojski potrudili oko odbora za doček, jer su za „hostese“ odabrali verodostojne domicilne primerke koji na sebi sadrže sve osobine endemskog podneblja.

Svaki od tih zemunoidnih tipova „ličnosti“ imao je klasične fenotipske karakteristike – izraženu bradu, nos na preklop, dlakavost na pogrešnoj strani glave, vrata bez, pogled lišen inteligencije i reljefne crteže pećinskog čoveka (verovatno bližeg rođaka ili pretka) na svim ekstremitetima.

Istini za volju, što celu ovu priču čini dodatno tragičnom, oni su se u svemu ovome poneli najdostojanstvenije!

Ali, ono što je odsviralo najvišu notu u ovoj simfoniji ili „posmrtnom maršu“ simbola bio je zaprepašćujući prizor – svako od gorepomenutih gardista na ravnim ili kosim bendžom izdefinisanim grudima nosio je propusnicu DS-a kao deo zvaničnog protokola.

Do danas traje međusobno optuživanje ko je ovaj folklorni sastav angažovao i ko je šef ansambla. Ko god da je, napravio je vrhunski alhemijski eksperiment – spojio je nespojivo, pomešao je ulje i vodu, stopio je dve Srbije u jednu. Neverovatno, taj frankenštajn je oživeo i izvršio poveren mu zadatak.

Na živ spomenik neznanom junaku Vučićeve fizičke Srbije zakačen je simbol Đinđićeve metafizičke Srbije. Možete li zamisliti veći paradoks?

Da li je iko mogao da predvidi da će na bezvratom, nasilnom, istetoviranom humanoidu, koji svojim masivnim telom sprečava verifikaciju legalnih članova Glavnog odbora, umesto Legijine crvene ruže ili Mladićeve šajkače zateći žuti krug na plavoj podlozi?

Dva sata je trebalo da se čopor Andrejevih pit-bulova pripitomi i vežu za banderu.

Nervozni i besni delegati su zauzimali mesta u sali poštujući pravila socijalne distance, ali ne obazirući se na pravila socijalno prihvatljivog ponašanja.

Potpredsednica nije završila ni prvu protokolarnu rečenicu kada su profanisti unutarstranačke opozicije poskakali na binu ne dozvoljavajući da se izglasa ni dnevni red.

Bilo je jasno da u sali ne postoje samo dva spiska (jedan sa, drugi bez predstavnika raspuštenih odbora), da ne postoje samo dve frakcije (jedna za, druga protiv Lutovca), već da su se na pogrešnom mestu, ali za režim u pravo vreme, sastale dve političke partije – jedna u permanentnom nestajanju od pada sa vlasti, druga u spontanom (sic!) nastajanju uz pomoć vlasti.

Razlike između dojučerašnjih saboraca postale su toliko duboke, a odnosi tako zatrovani da su probijene granice koje postavlja stranački program.

Demokratska stranka je doživela novu podelu, ovog puta možda i najbolniju u svojoj istoriji. Ona predškolska sa Koštunicom bila je ideološka, ona pubertetska sa Mićunovićem bila je liderska, ona prvorazvodna sa Živkovićem i Čedom bila je „sanitarna“, a ona drugorazvodna sa Tadićem bila je samoubilačka.

Ova poslednja je zbir svih prethodnih.

Sednica je okončana neslavno. Tačke dnevnog reda nisu usvajane preglasavanjem, već nadglasavanjem. Prisutni nisu ni čuli izveštaj predsednika, niti je bila dozvoljena diskusija.

Činilo se da više nije važno ko ima većinu, već ko drži mikrofon. Poslanici DS-a, podržani od uvek rezervisane žuto-sive eminencije, setili su se da im je ovo zadnji dan mandata pa su u nedostatku omražene Maje Gojković svom silinom nasrnuli na Draganu Rakić.

Nije primećen takav njihov entuzijazam u sali Narodne skupštine dok bivša Šešeljeva miljenica krši poslovnik i maltretira opoziciju. Nisam čuo horsko traženje ostavke predsednika države, kao što je to zatraženo od predsednika stranke kojoj pripadaju.

Bio je to ponižavajući sudar bivših koji žele da budu budući i sadašnjih koji ne pristaju da postanu bivši. Pokazalo se da je Demokratska stranka puna poglavica bez Indijanaca, puno onih koji i dalje žive od starih zasluga, puno onih koji ne primećuju da su istrulele lovorike na njihovim vencima.

Svima je bilo jasno da se ova kriza u stranci jedino može rešiti korenitim kadrovskim, organizacionim i ideološkim reformama. Za to Glavni odbor nema mandat, za to je potrebna skupština.

Na kraju, matematika je okončala dramu i većina, ako se ta reč uopšte može upotrebiti, doživela je ovu sednicu kao čin nužne samoodbrane i izglasala poverenje aktuelnom rukovodstvu. Oni poraženi pokušali su simulaciju nastavka, ali to je izgledalo farsično.

I tako su obe strane krenule različitim kolosecima sa pogrešne stanice do ispravnog puta.

A izvan zgrade u pozorištu zvanom Srbija počela je Vučićeva višegodišnja polarna noć.

Autor je član GO DS

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.