Foto: Printscreen/N1Polazna naša dilema je može li, u stanju raširenih mega pretnji (Rubini), uključujući i imperijalne sukobe za prevlast u svetu, Srbija kao poluperiferijska zemlja osuđena na Zapad, imati pameti za strateški autonoman „rad na sebi“ (Nebojša Katić), odnosno za izgradnju pristojnog, demokratskog i socijalno i ekološki održivog društva iz koga se ne beži?
U ideološkom prostoru u lavirintu smo između postdemokratske vladavine Internacionale superbogatih, desnog, suverenističkog nacional-populizma i sofisticiranog novog despotizma jedne Kine. Politički, Srbija je na na kursu iliberalnog populizma. Strategija populista svih boja je slobodan put ka razaranju demokratije na suptilan i podrugljiv način u kome je „populizam autoimuna bolest demokratije“ (Kin). Novi populisti ne žele demokratiju, oni samo nastoje da izgledaju demokratski – oni ne ukidaju izbore, oni ih nameštaju.
OSVAJANJE DEMOKRATIJE: Nakon poslednjih (ne)završenih izbora jasno je da nema nikakvog demokratskog rešenja bez osvajanja bar minimalne izborne demokratije – fer i ravnopravnih izbora, otvaranja medija i ograničenja troškova kampanja na razumnu meru.
Osnovni problem je i u širokoj postizbornoj raspodeli partijskog plena i posledičnom koruptivnom zarobljavanju države – stvorenom širokom klijentelističkom plaštu koji prepokriva stotinak hiljada izbornika i njihovih savetnika. Dalje ojačanim širokim i uslovljenim partijskim zapošljavanjem koje uključuje i angažovanje botova za naš novac. Efekat su suspendovanje javnih nabavki i tendera i poodmakli proces politizacije kriminala ili kriminalizacije politike.
Proces oslobađanja zarobljene države zato bi morao da prvo znači vraćanje realne moći na ustavom i zakonima predviđene adrese vlasti. Svojom ustavnom političkom formulom Srbija je definisana kao pravna, demokratska i socijalno odgovorna država i društvo sa snažnim predstavničkim institucijama i podelom vlasti koja uključuje nezavisno pravosuđe i balansiranje izvršne moći između Vlade i neposredno biranog predsednika.
Otvoreni, uticajni parlament je polazna stanica puta za demokratiju. Bez reformi izbornog sistema koje omogućuju, povećanjem broja izbornih jedinica i personalizacijom izbora, da i građani a ne samo političke elite utiču na to ko će se naći u odborničkim i poslaničkim klupama nema pretpostavki za Parlament koji je „glas naroda“ i ima kapacitet da obavlja svoje predstavničke, zakonodavne, izborne i kontrolne funkcije.
No, restartovanje demokratije znači i jačanje njenih participativnih i razvojnih mehanizama poput javnih rasprava i slušanja, rada nezavisnih organa „četvrte grane vlasti“ kao produžene ruke građana. Uz peticije, građanske inicijative i referendum, to omogućuje da se njihov glas odlučujuće čuje i između izbora.
Za njihovo angažovanje unutar civilnog društva važno je da nevladine organizacije i sindikati budu uključeni u proces kreiranja javnih politika i monitoringa njihovih praktičnih efekata od ekonomskih, socijalnih i ekoloških do obrazovnih, kulturnih ili antikoruptivnih strategija i politika.
DEPARTIZACIJA SUDSTVA: Sam restart prvo treba da obuhvati proterivanje političkih partija iz prostora koji je nepartijski. Mislim na pravosudnu vlast, medije, javna preduzeća, obrazovanje i kulturu, u kojima bi trebalo isključiti nedozvoljen uticaj i prisustvo partijskih oligarha. To za pretpostavku ima i paralelni procec unutrašnje demokratizacije partija jer se ni pluralna, višepartijska demokratija ne može dobiti kao rezultat zbira njenih nedemokratski formiranih elemenata.
Nužno je isključivanje uticaja na javne nabavke, kao i na rad nezavisnih kontrolnih i inspekcijskih organa, prostorno planiranje, raspolaganje budžetskim grantovima za subvencije, dodelu koncesija i druge poslove u javnom, ali i privatnom sektoru. No departizacija bi nužno uključivala i smanjenje partijskog monopola u njihovom političkom prostoru, koji obuhvata i otvoreni i uticajni parlament, nezavisno pravosuđe i odgovornost izvršne vlasti za kreiranje i rad državnog aparata i javnih službi.
Primera radi, brojne vršene reforme pravosuđa su dobar primer nastojanja vlasti da se udovolji zahtevima za demokratskim reformama sistema a da se istovremeno održi kontrola. Tu ulogu ima danas kontrola nad izborom „istaknutih pravnika“ u vrhovnim tužilačkim i sudskim savetima.
DEPOLITIZACIJA POLICIJE I VOJSKE: U fokusu su državni aparati prisile, dakle službe bezbednosti, policija, vojska, ali i spoljna politika i nadzor nad medijima kao unutrašnji prsten održanja na vlasti. Službe bezbednosti predstavljaju ključne instrumente preko kojih se vrši dalje zarobljavanje drugih državnih institucija.
U njima je koncetrisana nekontrolisana moć koju su političke partije rado koristile za ostvarivanje svojih obračuna i separatnih interesa. Da bi policija bila servis građana a ne ispostava režima prethodna pretpostavka je njena depolitizacija.
Izbor odgovornog direktora policije, odnosno razgraničenje od političkog dela ministarstva i njena operativna autonomija i pojačana rezistentnost na upliv politike su uslov svih uslova.
Potrebno je i novo vojno zakonodavstvo koje će, recimo, precizirati koliko visokih zvaničnika Ministarstva odbrane može biti politički postavljeno, a koliki je udeo karijerno dokazanih profesionalnih stručnjaka. Treba formirati i nadzorno delo koje bi odgovaralo Parlamentu i ne bi bilo pod ingerencijom prethodno politizovanog Ministarstva odbrane.
Spoljnu politiku Srbije karakterišu netransparentnost, odsustvo demokratske kontrole, personalizacija u vođenju spoljne politike, politizacija diplomatskog kadra i diskreciona ovlašćenja u donošenju odluka. Prioritet su donošenje strategije spoljne politike, kao i nezavisno i stručno kadriranje za diplomatsku službu. Istu stvar bi morali napraviti i kad se radi o depolitizaciji izbora u svim u međuvremenu osvojenim nezavisnim državnim organima, poput Agencije za sprečavanje korupcije.
Kad je reč o medijima, posebno onim sa privilegijom posedovanja nacionalne frekvencije, profesionalni standardi, kvalitetni programi lišeni nasilja i primitivizma i transparentni izvori finansiranja su ključne pretpostavke njihove uloge glasa javnosti i alatke demokratije.
Iskustvo Srbije sa svojim predsednicima, posebno Miloševićem i Vučićem, govori da je ključ za preko potrebnu dekoncentraciju vlasti čist parlamentarni sistem u kome se predsednik bira u parlamentu kvalifikovanom većinom. Potreba za obezbeđenjem široke podrška je put ka odabiru odgovorne i kompetentne ličnosti koja bi se onda kretala u granicama svojih ustavnih ovlašćenja.
Problemi i izazovi su ogromni, no i najduži put počinje prvim korakom i odlukom da nam se ovo što živimo više ne sme ponavljati.
Autor je politički sociolog
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
