“Dim ne sme da se pojavi sve dok se naši zahtevi ne ispune” 1Foto: Privatna arhiva

Prva ekološka buna na našim prostorima dogodila se 7. maja 1935. godine u Bor selu. Besni seljaci, njih 4.000, krenuli su na topionicu, glavni izvor zagađenja, koja je pretila da u potpunosti naruši kvalitet života u tom kraju. Nakon pet dana borbe buna je ugušena, “krv je obojila pločnike borskog rudnika”, a seljaci su u sve manjem i manjem broju nastavili da vode borbu protiv gigantskog zagađivača. 

Šta se u Boru promenilo od tada? Bor danas ima status grada. Područje je potpuno kontaminirano, a građani se, umesto za čistu životnu sredinu, bore za posao u rudniku.

Samo tokom 2019. u Boru je zabeleženo prekoračenje zagađenja vazduha sumpor dioksidom čak 42 puta na mernoj stanici Gradski park, a zakonom je dozvoljeno tri puta godišnje.

Da se stanje ne popravlja, pokazuje podatak da se prekoračenje zagađenja vazduha sumpor dioksidom u 2021. dogodilo već 14 puta.

Pored sumpor dioksida, građani Bora dišu vazduh “obogaćen” arsenom, kadmijumom, olovom, pa ne iznenađuje što se ponekad na svoj račun našale da u organizmu imaju ceo Mendeljejev sistem.

Da li su građani Bora svesno pristali na žrtvu radi opstanka i napretka, a i da ne ruše imidž “ekonomskog tigra”, ili im je svest pomutio arsen, kadmijum, olovo i živa koje udišu već generacijama više od sto godina?

Odgovore možemo naći u analizi “Kako živeti na kontaminiranom području?” koju je Asocijacija za razvoj grada uradila u okviru inicijative “Građani Imaju Moć” koju realizuje Crta uz podršku USAID-a.

U analizi su ukršteni dostupni podaci koji se odnose na regulatorni okvir u oblasti životne sredine, podaci o kvalitetu vazduha u Boru u poslednjih pet godina kao i podaci koji se odnose na posledice prekomernog zagađenja na zdravlje stanovništva koje živi na području Bora.

Da li izlaz postoji? Svakako. Moguće je organizovati proizvodnju u kombinatu tako da ne ugrožava zdravlje građana. A šta ne dostaje da bi se to dogodilo – odgovornost nadležnih institucija.

Svest među građanima Bora o uticaju teških metala i sumpor dioksida na ljudski organizam je na veoma niskom nivou. Dokaz za to je njihova nezainteresovanost za podatke o kvalitetu vazduha koji dišu jer se gotovo svi služe devizom “Dok se dimi dobro je”.

Vremešne starice sa Stare planine koje čuvaju svoje reke ne bi se složile da zdravlje ima alternativu. Život u zdravoj sredini njima je sačuvao zdrav razum i znaju da je zdravlje važnije od svega.

A podaci koje je u svojoj studiji “Unapređenje upravljanja kontaminiranim lokalitetima u Srbiji” objavio IZJS “Batut” nisu nimalo naivni.

Naime, analizom smrtnosti za sve uzroke smrti – smrti usled bolesti cirkulatornog sistema, respiratornih, digestivnih i urogenitalnih bolesti – primećeno je da postoji veći rizik od smrtnosti u Boru u skoro svim grupama i kod muškaraca i kod žena.

Takođe, građani Bora su u većem riziku od obolevanja od malignih bolesti što je usko povezano sa nivoom kancerogenih materija koje svakodnevno dišu.

Posebno je zabrinjavajuće što ovaj dokument ne bi bio javan da predstavnici Asocijacije za razvoj grada nisu podneli Zahtev za pristup informacijama od javnog značaja da im se isti dostavi sa svim prilozima.

Zašto je ova Studija navodno bila javna, ali nigde nije bila javno objavljena, pitanje je koje je u ovoj inicijativi ostalo iza nas.

Kompanija, sada pod rukovodstvom kineskog Zi Đin-a, radi punom parom, dim se vije iz borskih dimnjaka, a narod ne mora da strahuje da će ga ikada više zadesiti gladna godina. Posebno ne sa aktuelnom cenom bakra na globalnom tržištu.

Ali bi morao da strahuje za svoje zdravlje.

Dakle, šta se promenilo nakon sto godina rudarstva u Boru? Kada malo bolje razmislimo, suštinski nabolje ništa. Šta više, čini se da su pre sto godina ljudi bili svesniji važnosti zdravlja i čistog vazduha. A možda će današnjim Boranima to postati važno i kada im svakoga dana pred očima bude informacija kakav vazduh udišu.

Zato Asocijacija za razvoj grada pokreće peticiju za postavljanje “semafora zagađenja” u Boru jer i Ustav Republike Srbije svakom građaninu garantuje pravo na “zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju.”

Borba je tek počela.

Autorka je aktivistkinja Asocijacije za razvoj grada

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

4 reagovanja na ““Dim ne sme da se pojavi sve dok se naši zahtevi ne ispune””

  1. I u Pripjatu /blizu Černobilja/ može da se živi… dok se ne umre od posledica zračenja!
    A i sve gljive /pečurke/ su jestive – mogu da se jedu…

  2. Eto vidite od 1935 godine koliko je naše fruštvo napredpvalo!Od tada do sada Austrija je uložila 1200 milijardi dolara!Piju vodu iz jrzera bez filtracije!Eto razlike!I dalje bacajte ambalažu zagadjujte okolinu šta vas briga!

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.