Mlađan Đorđević Foto: Privatna arhivaOsim što odnedavno – jer to više nije „in“ kao u vreme kada je uzletao u visoku politiku – napadno krije činjenicu da mi je zemljak po mestu rođenja (potiče, kao i ja, iz carskog Prizrena), veseli Ivica Dačić, izgleda da bi, dok ne bude načisto da li ga je njegov vrhovni komandant „uzeo“ u buduću vladu, da pobegne iz sopstvene kože i izbriše iz kolektivnog sećanja da se, koliko do juče, napadno samohvalisao da je baš on ključni „ruski čovek“ u Srbiji!
Psiholozi će to bolje da objasne, ali iz nekog (ne)znanog razloga u našem se bivšem ministru diplomatije, koji se i dalje lažno predstavlja kao ministar diplomatije, uoči sklapanja oktroisane vlade, bore dva Dačića: jedan bivši estradni rusoljub i jedan aktuelni vučićoljub. Očigledno je: Dačić je već između ljubavi prema „majčici Rusiji“ i ljubavi prema vlasti za đuvegiju izabrao Aleksandra Vučića!
Da sam u pravu kada tvrdim da je „oficijelna“ Srbija, ima tome meseci i meseci unazad, otpočela da vodi rusofobičnu, ponekad čak i antirusku, politiku, mogao bih da nabrajam i nabrajam dokaze.
Da počnem, na primer, od izbora u Crnoj Gori, pre četiri godine, na kojima je minimalna pobeda Đukanovićevih rusomrzaca rezultat direktnog mešanja Dačićevog đuvegije Vučića, „u lajvu“, usred izbornog dana.
Lepše mi je, međutim, da počnem od teme od koje Dačić godinama unatrag beži kao đavo od krsta. Šta bi, bivši ministre policije i diplomatije, bivši premijeru Vučićeve vlade, sa zaklinjanjem u brzo davanje, makar službenog, ako ne već diplomatskog statusa Srpsko-ruskom humanitarnom centru, koje si, znajući da lažeš, ne trepnuvši, obećavao i svom i Vučićevom, većinski rusofilskom, biračkom telu?
Neka kaže Dačić (tada predstavnik vlade Mirka Cvetkovića), kao potpisnik Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije, na osnovu koga je 25. aprila 2012. formiran Rusko-srpski humanitarni centar, zašto se od oktobra 2014. godine, kada je tokom Vojne parade u Beogradu najavljeno potpisivanje Sporazuma o uslovima boravka, privilegijama i imunitetima humanitarnog centra u Nišu, na potpisivanje tog dokumenta još uvek čeka i ko je najveći krivac što to još nije učinjeno?
Ko je odgovoran za činjenicu da na mom i Dačićevom Kosovu i Metohiji koje je deo Republike Srbije, već imamo NATO bazu, a iako smo deklarativno vojnoneutralna zemlja – humanitarnom centru u Nišu ne smemo da damo čak ni službeni status?
Ko je krivac, dobri vojniče Švejk, ako ne Aleksandar Vučić lično?
Pre četiri godine tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić rekao je da Srbija sa Rusijom može da potpiše isti ugovor o humanitarnom centru u Nišu kao što je i Sporazum sa NATO. Danas je njegovo ćutanje posebno glasno.
Zašto se ne javlja pobednik poslednjih demokratskih izbora u Srbiji 2012. godine i poslednji predsednik Srbije koji se držao svojih ustavnih ovlašćenja i zakona i koji je kao svoj najlepši trenutak u toku petogodišnjeg mandata izdvojio susret sa Vladimirom Putinom, sa naglaskom na ponos što se sa njim „poljubio čak devet puta“?
Zašto Tomislav Nikolić, nosilac ruskog Ordena družbe, ćuti dok stranka čiji je bio predsednik proizvodi antirusku histeriju preko svojih tabloida?
Kasnije je, u maju 2017. (u vreme predsedničkih izbora), Dačić, u funkciji ministra spoljnih poslova, kazao da se „diplomatski status mora rešiti ili će se centar ugasiti“, najavivši da će kod premijera Vučića pokrenuti tu inicijativu, baš iz razloga što ima posebnu odgovornost jer je sa Sergejom Šojguom i formirao taj centar.
Samo mesec dana kasnije se predomislio, pa je kao v. d. premijera najavio da će status službenika Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu rešiti buduća vlada, što je potvrdila i (sada već bivša) predsednica Vlade Ana Brnabić, rekavši da je taj centar u Nišu „na listi prioriteta nove vlade“ i izrazivši očekivanje da će uskoro biti nađeno rešenje za njegov status koje će biti „prihvatljivo za sve“.
Šta znači „prihvatljivo za sve“? Verovatno je mislila prihvatljivo za Vučića, koji neće i ne želi da se zameri Americi, Evropskoj uniji i NATO-u, a ipak bi da je blizak sa Moskvom i predsednikom Putinom, po potrebi, kad zatreba njemu (zbog podrške rusofilski orijentisanog biračkog tela), a ne Srbiji i srpskom narodu.
Kao vrhunac oficijelne državne rusofobije, na scenu stupa Aleksandar Vučić lično, suočen sa direktnim pitanjem kada će osoblje centra dobiti diplomatski status kakav uživaju pripadnici NATO snaga na teritoriji Srbije.
On, uoči Vidovdana prošle godine, hohštaplerski pokušava da se izmigolji nesuvislim objašnjenjima tipa, „ukoliko potpiše diplomatski status za niške Ruse, kritikovaće ga pristalice EU, a ukoliko ne potpiše, kritikovaće ga rusofili“. A onda, tog istog dana, samozvani vrhovni komandant poruči naciji da „on brine o interesima Srbije i da će javnost biti obaveštena kada bude bilo promena po ovom srpsko-rusko-niškom pitanju“. Zašto još uvek nismo obavešteni, to samo Vučić zna!
Međutim, hoću da verujem da to zna i moj Prizrenlija Dačić, potpisnik Briselskog sporazuma, i da će o tome i da progovori, ako kojim slučajem (čak i uz rusku „intervenciju“) ne bude izvučen kao zečić iz šešira i za novu vladu. Videćemo…
Do tada, imajte obojica u vidu da i u SNS-u, i u SPS-u ima iskrenih patriota koji se duboko ne slažu sa time kako vodite državnu politiku.
Oni za sada uglavnom ćute ili tiho negoduju, daleko od ušiju javnosti, ali je pitanje vremena kada će svi oni podići glas i sprečiti vaše planove.
U suprotnom će morati svojoj deci i unucima da objašnjavaju zbog čega su bili saučesnici u predaji Kosova i Metohije, a to će biti bolnije od svih privilegija koje kao vlast uživaju u vašem mafijaškom i kriminalnom sistemu.
Autor je „po Dačićevim rečima, jedan od najmoćnijih ljudi srpske opozicije“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
