Dve strane medalje: Novak, Goran i Aide 1Foto: Lična arhiva

Profesor Bojović iz predmeta Otpornost materijala, davnih mojih studentskih dana, imao je običaj da svako predavanje začini i po nekoliko puta rečenicom: A sad, drage kolege, pogledajmo drugu stranu medalje.

Poslednje dane prethodne godine obeležilo je nekoliko događaja kojima ćemo, dragi čitaoče, pogledati drugu stranu medalje. No, počnimo unatraške, tako što ćemo zaći i u prve dane ove 2022. godine. Dakle, Novak Đoković, čiji je put do desete titule na Australijan open turniru prekinut na aerodromu u Melburnu kao prva-poslednja vest.

Dramatične vesti u srpskim medijima i, pretpostavljam, manje dramatične u svetskim medijima, dočekali su nas to jutro nespremne i iznenađene. Te Novak proveo nekoliko sati na aerodromu, te Novak u neuslovnom hotelu za migrante, te Novaku oduzet telefon i pasoš, pa „Nedopustivo ponašanje prema svetskom br.1“ itd.

Slede izjave roditelja i bliskih rođaka u kojima se „golgota“ Novaka upoređuje sa stradanjem Isusa Hrista, Spartaka, i gde se on proglašava nekakvim predstavnikom siromašnog sveta vs. bogati (uvek se misli na Zapad, bogate istočne diktature i despotije ovde nikom ne smetaju), itd.

Potom sud odlučuje da se Novaku vrati pasoš i viza, čime se stekao uslov njegovog učešća na turniru u Melburnu i čime je prvi čin drame okončan. Ali, pogledajmo sad drugu stranu medalje nevolje našeg teniskog i nacionalnog junaka. Kako je klupko počelo da se odmotava (a ono se uvek odmotava), ispostavilo se da postoji mnogo sumnjivih detalja u vezi sa papirima koje je Novak predao, pa ako su papiri formalno pravno i u redu, postoji sumnja da se nacionalni junak nije ponašao u skladu sa slikom koju je o sebi izgradio  kao o moralnom i brižnom pripadniku nacije.

Te nije znao da je pozitivan i da time ugrožava decu, te se ne zna da li je bio u karantinu a trebalo je, te je bilo i ovih i onih testova. Sve to isuviše liči na muljažu a dešava se u Srbiji, zemlji u kojoj je muljaža omiljeno i rasprostranjeno zanimanje.

U međuvremenu, na drugoj strani medalje svega ovoga našli su se i zaraženi od novog soja korona virusa, omikrona, koji po više sati na mrazu (ne kao Novak na aerodromu, zbog čega smo svi ovde šizeli) čekaju da ih doktor pregleda. A na toj strani medalje je i onaj migrant koji je u hotelu u kojem je Novak proveo nekoliko dana, već devet godina.

O tome ni reči od našeg junaka, vođe siromašnog sveta. Znam da se sit na gladnog ne osvrće i to mogu da podnesem, ali da počne da glumi gladnog makar u izjavama rodbine i da se u sve to pokuša uvući nacija koju su razni probisveti ubedili da je žrtva svetske zavere, ipak je previše.

Druga strana medalje bacila je senku na moje navijanje u tenisu za Novaka Đokovića, majstora ove igre.

Drugi događaj je s kraja godine i već je po definiciji i iz prakse medija i zaboravljen. Radi se o uvredama koje su na račun velikog režisera i otvoreno pobunjenog čoveka Gorana Markovića izrekli ministarka Kisić Tepavčević, premijerka Ana Brnabić, a potom su se u toj svojevrsnoj redaljci pridružili poslanici, „politički analitičari“ i dežurne horde Pink i Happy televizije.

S druge strane medalje se ovog puta našao scenario Gorana Markovića, koji je prvo prihvaćen a posle odbijen od Filmskog centra Srbije a zato što je postojala bojazan o demistifikaciji Radovana Karadžića, još uvek ovde masovno shvaćenog kao borca za „srpstvo“ i žrtve. Na drugoj strani medalje pridružile su se dve Aide i jedna Jasmila.

Radi se o stvarnoj Aidi Ćorović, hrabroj našoj sugrađanki koja nije pristala na ćutanje i kojoj, kao i meni, Ratko Mladić nije junak nego to što jeste, kukavica i ratni zločinac. Drugu Aidu, filmsku junakinju (takođe stvarnu bez obzira što je filmska) iz filma „Quo vadis, Aida?“, nismo upoznali jer se nijedan distributer ne usuđuje da ovaj film uveze i prikaže, a tvrdim da bi imao sigurnu zaradu. Tako smo došli i do Jasmile Žbanić, režiserke ovog filma (Evropska nagrada za režiju, glavnu glumicu – Jasna Đuričić i film) koja je javno ponudila RTS-u da ovaj film prikaže. Trebalo bi da usledi zahtev nas potencijalnih gledalaca i Beograđana, u ime duha beogradskog-slobodarskog da ovaj film vidimo.

Druga strana ove medalje (nazovimo je Goran, dve Aide i Jasmila) nam je otkrila da je ova vlast iz devedesetih umesto pokajanja i pomirenja izabrala lažiranje i vi već znate šta se sve u praksi odavno sprovodi. No, to smo znali, zar ne?

A sad na scenu stupaju magarci iz naslova, druga strana medalje na čijem licu je država Srbija i režim koji je ovde već deset godina. Mislim da su prethodne medalje nekim svojim delom posledica ove medalje, odnosno njene druge strane. Vratimo se malo istorijskom podsećanju.

Antički istoričari su proglašenje Kaligulinog konja za počasnog građanina Rima i senatora tumačili njegovim ludilom. Moderni istoričari su skloniji mišljenju kako je Kaligula nameravao poniziti senatore i druge velikodostojnike, kako bi što lakše tadašnji principat transformisao u orijentalnu despotiju. S obzirom da je ovdašnji autokrata parlament napunio magarcima a u skladu s mogućnostima (kakav smo mi Rim takvi su nam i konji) nije teško zaključiti koji je ovde plan. Zar ne, Mićo (Grčiću)?

Autor je vajar