Foto: Medija centar

Da ne beše pre neki dan lažne dojave o podmetnutoj bombi, malo ko bi primetio da se kompanija Er Srbija ugnezdila u – Belvil. Istina, na vrhu te moderne pametne zgrade šepuri se ne baš upečatljiv znak domaće avio-kompanije pa su mnogi pomislili da je krov možda iskorišćen (u jeftinijoj varijanti) samo za „kačenje“ reklame. Ali, ne. U toj zgradi je i sedište Er Srbije u kojoj sedi najveći broj od 2.500 zaposlenih (otkud li ih je sad toliko, kad je Jat u vreme „umiranja“ zapošljavao 1.400). Menadžmentu Er Srbije kome je izuzetno mnogo stalo da (i formalno-pravno) naglasi kontinuitet sa blagopočivšim Jatom bilo je ispod časti da se smesti u njegove nekadašnje poslovne prostorije. Za glamur kakav je kreiran da prati domaću avio-kompaniju bio je neophodan i poslovni prostor koji odgovara stvorenom imidžu „najbolje, najveće i najlepše“ avio-kompanije u regionu „a i šire“.

Za tu poslovnu zgradu u Belvilu vezan je još jedan zanimljiv detalj, koji govori o dvostrukim standardima naše Vlade i njene potrebe da, u zavisnosti od trenutka, bude „majka“ a nekad i „maćeha“. Oni sa malo dužim pamćenjem (a Srbi sporo pamte i brzo zaboravljaju) setiće se da je pre dve godine ista ta poslovna zgrada u Belvilu bila predmet svojevrsne intervencije državnih organa – premijer je i bacio i odmah demontirao, naravno, medijsku bombu.

„Ne može“, rekao je tada lično premijer Aleksandar Vučić i tako odlučno zaustavio preseljenje državnog preduzeća Elektroprivreda Srbije (EPS) u – Belvil, odnosno u tu istu zgradu u kojoj je sada Er Srbija.

EPS je, naime, posle potucanja od podstanarskog nemila do nedraga po Beogradu rešio da se skrasi na jednom mestu dok ne napravi svoju poslovnu zgradu. Umesto tendera ovo javno preduzeće, pravdajući se hitnošću za traženje krova za svoje zaposlene, uputilo je krajem aprila 2014. godine poziv potencijalnim vlasnicima poslovnog prostora da im dostave ponudu. I od tri ponude, EPS je izabrao najbolju koju je dao „Blok 67 Associates“ (poznatiji kao Belvil) s cenom zakupa od 17,77 evra po kvadratnom metru bez PDV-a. Ugovorom je bilo predviđeno da se zakupi 4.000 kvadrata na pet godina, što je u konačnom zbiru bilo 4,3 miliona evra (opet bez PDV-a).

Ali, od svečanog useljenja nije bilo ništa. Mediji su nezvanično saznali da je premijer Srbije lično, kada je saznao o čemu se radi, zaustavio selidbu smatrajući da je „nedopustivo da se ovo javno preduzeće razbacuje parama u trenutku kada je procenjena šteta samo u rudnicima privrednih društava EPS-a zbog nedavnih poplava oko 100 miliona evra“.

Naglasak je, naravno, bio na „nedopustivo razbacivanje para“ u vreme kad je šteta 100 miliona evra.

Evakuacija EPS-a iz ovog aranžmana bila je brza i efikasna, kao i zaposlenih u Er Srbiji kad im je rečeno da napuste zgradu iz bezbednosnih razloga. Posle toga, zaposleni u EPS-u malo su se stisli i odrekli poslovnog komfora, čekajući neki bolji momenat za konačno rešenje „stambenog pitanja“ tog javnog preduzeća.

Pošto je premijer „nagrdio“ EPS zbog nepristojnog luksuza, samo neki mesec kasnije u tu istu luksuznu poslovnu zgradu Belvila u Novom Beogradu uselila se – Er Srbija. Nije da nije bilo raspoloživog poslovnog prostora nekadašnjeg Jata u koji su mogli da se smeste zaposleni u Er Srbiji, da se malo stisnu dok kompanija ne stane na svoje noge i počne da zarađuje. Bilo ga je, istina skromnijeg od Belvila.

Ali, menadžeri Er Srbije nisu hteli da se stisnu a i zašto bi kad sve to plaća Vlada. Izabran je premium poslovni prostor, kakav sebi mogu da priušte velike, snažne, bogate i moćne kompanije. Zakup tog prostora plaća jedan od suvlasnika firme – Vlada Srbije (drugom suvlasniku – Etihadu – to ne pada na pamet), koja inače pokriva poslovne gubitke kompanije Er Srbija. A gubici su odavno premašili 100 miliona evra, koliko je EPS imao štete od poplava.

Niko, pa ni premijer, nije lično i odlučno izašao u javnost da kaže kako je „nedopustivo da se ovo javno preduzeće razbacuje parama“ u trenutku kada se gubici (šteta) Er Srbije mere desetinama miliona evra (ove godine mogli bi da se mere i stotinama miliona).

Niko razuman nije protiv štednje i racionalnog raspolaganja imovinom koju imaju javna i državna preduzeća i svako će podržati „stezanje“ radnog komoditeta zaposlenih u tim preduzećima. Naravno, štednja nikada ne sme da ugrozi poslovnu efikasnost i ugled firme.

Ali, sme li Vlada da ima dvostruke standarde i da favorizuje poslovnu „šarenu lažu“? Jedno je pravljenje imidža „najveće i najuspešnije kompanije u regionu“, a drugo navikavanje na luksuz bez pokrića. Mora li firma koja pravi tolike gubitke da se nepristojno šepuri svojim sedištem čiji zakup plaćaju poreski obveznici?

Autor je novinar iz Beograda