E, baš reklama!

SRBIJA NA BEČKOM KONCERTU: Prespavali bih i ovogodišnji Novogodišnji koncert iz Beča da ga pred zoru, posle novogodišnjeg fajronta i celonoćnog skakanja uz kojekakve muzičke domete, nisu olajavali. Kao već dosadan. Verovatno je i meni postao dosadan, kad sam ga u nekoliko navrata prespavala. Zato sam namestila alarm na podne, da još jednom proverim. I kakva srećna okolnost! Tako, malo slušam, malo spavam, kad dolazi uobičajena muzička poslastica za tu priliku: „Na lepom plavom Dunavu“. Uz valcer najavljuju da će muziku pratiti snimak toka Dunava od izvora u Nemačkoj do ušća u Crno more. Slušam i ne spavam više. Kad u donjem levom uglu ekrana lepo piše: SERBIEN i Golubac. A zatim: Gvozdena kapija Dunava. Meni se učinilo da je Novogodišnji koncert tekao kroz Srbiju čitavu večnost. Kažem: čoveče vidi Srbija! Kažem: čoveče, vidi kakva reklama! Za Srbiju! A ovi trezveni me trezne: koliko se dereš, mislio sam da je Dunav odlučio da od ove godine izvire u Užicu! I ko li je ovo platio? Možeš misliti! Oni su pred zoru malo olajavali Novogodišnji koncert iz Beča, ja strane investitore ponekad olajavam malo više. Nije moguće da je neko od njih platio za ovu planetarnu reklamu. Umalo nisam napisala: reklamu male Srbije, ali se blagovremeno setih gluve rasprave između Nebojše Pajkića i kolege Sarape u vezi s tim jesu li Srbi mali narod ili nisu. U kojoj Sarapa ne shvata razliku između kovanice mali narod i malobrojni narod, a Pajkić neće da mu pomogne nego baš insistira na neshvatanju umesto na razjašnjenju. Mada između „mali narod“ i „mala zemlja“ ima velike razlike u značenju, da to, ipak, izbegnem. U ovom, tako osetljivom trenutku. A da je reklama, velika je reklama. Jer, ovogodišnji Novogodišnji koncert iz Beča emitovan je za 45 miliona ljudi u 72 zemlje. Ove su mu se godine priključili i Šri Lanka, Mozambik, Trinidad i Mongolija. Sem što se godišnje proda oko 200.000 CD sa ovog koncerta, prodaju se i DVD snimci što znači koncert, sve sa Srbijom i Golupcem. Pretraživala sam pomno, Novogodišnji koncert iz Beča ima samo jednog poznatog sponzora – firmu Roleks. Nije poznato da ta firma ima nekih interesa u Srbiji pa da bi joj finansirala ovakvu raspevanu promociju širom sveta što dalje govori da se Srbija za bečki koncert kvalifikovala sama, svojom lepotom. Postoje i izvesna naučna istraživanja koja dokazuju da strani investitori ne predstavljaju veliku podršku državama – domaćinima van njih samih. Ni u političkim ni u drugim prilikama. Ali, i bez posebne namere, promovišu i učvršćuju ekonomske, političke i kulturne obrasce zemlje iz koje dolaze u zemlji – domaćinu. Svaka druga tvrdnja s tim u vezi, samo je floskula. Kao što je floskula da sportisti svojim uspesima pronose slavu svoje zemlje širom sveta i popravljaju njen politički imidž. Ne, pronose samo svoju slavu. Jer, na čudan način šira politička javnost precizno odvaja te dve stvari. Pa tako Hrvati mogu bezrezervno da obožavaju Anu Ivanović pojedinačno, a da istovremeno prečesto demonstriraju prevelike rezerve prema Srbima uopšte. Pa i Srpkinjama.

IMA LI POPRAVNOG ZA PRIVATIZACIJU: I Mlađan Dinkić je prošle nedelje potvrdio da se 20 odsto dosad obavljenih privatizacije pokazalo kao promašaj. Pratila sam taj proces od početka i sad mi je žao što nisam još temeljnije. I savesnije. Ali, toliko pamtim: prva postpetooktobarska vlada je procenjivala da 10 odsto privatizovanih firmi neće preživeti privatizaciju. Biće ugašeno. Mada teoretski gledano promašena privatizacija ne mora uvek da znači i gašenje firme, može se pretpostaviti da to ka tome vodi. Pa znači da je očekivani procenat neuspešnosti procesa privatizacije dupliran. Što je, izvinjavam se mnogo, baš mnogo. Poznato mi je da taj istorijski proces nisu pratile adekvatne analize niti su o njemu prikupljani svi relevantni podaci, za čime će verovatno zažaliti i ekonomska i politička nauka. Neko će reći s razlogom, jer da smo analizirali nikad posao ne bismo obavili. Ali, jesmo li ga obavili? I da li su one privatizacije koje nisu sasvim propale, a procedura priznavanja promašenosti jedne privatizacije bila je baš naruku promašenom kupcu, dakle, da li su one privatizacije koje nisu sasvim propale bile uspešne? I šta je uopšte kriterijum uspešnosti privatizacije jedne firme? Nivo proizvodnje? Nivo izvoza? Visina porez koji plaća državi? Nivo zaposlenosti, koji je ostavrila posle privatizacije? Ili sve to zajedno? Ono što će istraživačima nedostajati svakako su podaci o kupcima. Ko su početni kupci? Koliko su dugo zadržali firmu u svome vlasništvu? Ko su trenutni vlasnici? Pitanje je važno, pošto navodno kao incident svakoga dana isplivavaju podaci da su najbolje firme pokupovali političari, podjednako bivši i sadašnji, a da su kod mnogih ostalih svoj prljavi novac samo oprali kriminalci. I jedno i drugo, u nedostatku podataka tako izgleda, u procentu koji se ne bi mogao tolerisati kao podnošljiv. I još me jedna stvar čudi. Direktor kancelarije Fondacije Fridrih Ebert u Beogradu Mihael Erke za Danas je rekao: „Privatizacija u velikom broju slučajeva nije uspela da stvori održivo zapošljavanje, nego je samo zamenila neefikasne državne ili društvene firme neefikasnim privatnim firmama, koje nisu mogle da se izbore sa krizom“. Gde su i oni dosad bili? Mislim dok se još nešto suvislije moglo učiniti.