Elektrošokovi za lečenje šizofrenije 1Foto: Medija centar Beograd

Jovan K. viđen je pre neki dan na „ekološkom zemljotresu“ kako ide, s drugim „zelenim“ aktivistima, da u Srbiji vrati prirodu u prirodno stanje.

Jovan K. viđen je pre neki dan među zaposlenima Elektroprivrede Srbije koji protestuju protiv zaustavljanja izgradnje termoelektrane Kolubara B i zatvaranja termoelektrana.

Kakvo li je to društvo koje sebi može da dozvoli luksuz takve šizofrenije – da na protestnim mitinzima isti aktivisti istovremeno viču „hoćemo zelenu Srbiju“ i „hoćemo termoelektrane“ koje su najveću zagađivači?

Ima li „zelenog Beograda“ s „crnim predgrađima“ odakle termoelektrane danonoćno i nekažnjeno bljuju otrovne gasove? Vidi li se na toj vrsti šizofrenije apsurdnost onoga što se trenutno u Srbiji predstavlja kao socijalni aktivizam?

Neće moći „i jare i pare“.

Ako postoji društveni konsenzus (za koji se zalažu levo orijentisani aktivisti) da Srbija s nultom emisijom štetnih gasova bude uvaženi član svetske alijanse za klimatske promene, onda je nemoguće podržati sindikalne aktiviste koji u selu Kalenić traže nastavak izgradnje termoelektrane Kolubara B i protive se gašenju najvećih evropskih trovača vazduha – termoelektrana u Obrenovcu, Kostolcu, Lazarevcu.

Srbija se već nekoliko godina suočava s decidiranim zahtevima Evrope da zatvori termoelektrane na ugalj jer su najveća opasnost po zagađenje planete. Postignut je dogovor da to bude sredinom ovog veka. Ali, i pored toga Srbija radi „ispod žita“.

Godinama se vlasti u Beogradu „prave lude“ i gluve na te zahteve, a vrhunac opiranja bilo je nastojanje („novi investicioni ciklus“) da se po Srbiji promovišu i proširuju stari i otvaraju novi rudnici uglja i oko njih grade nove termoelektrane. I na tom primeru Srbija se trudila da demonstrira svoju volju da ide mimo sveta.

A Evropa i svet već godinama se nude da pomognu energetsku tranziciju Srbije i oslobode je nezahvalne uloge trovača planete.

Najpre tako što će u termoelektranama finansirati ugradnju postrojenja za odsumporavanje. Na taj način produžio bi se rad tih elektrana i izbeglo bolno pitanje sudbine rudara i radnika koji u njima rade.

Istovremeno, Srbiji je zadato da za određeni broj godina mora da ugasi i tako modernizovane elektrane na ugalj, zatvori rudnike i zaboravi ugalj kao energent.

Sad je došlo „stani-pani“. Probudili su se i lobisti raznih boja.

Srbija se suočava s nimalo lakim i prijatnim istorijskim procesom gašenja tradicionalnih industrija na kojima je decenijama počivao privredni razvoj zemlje.

Te industrije zapošljavaju veliki broj radnika koji najavu gašenja rudnika i termoelektrana doživljavaju kao udar na svoja istorijska prava i privilegije.

Primera radi, u gradovima oko Beograda decenijama je važila uzrečica za mušku decu „rodi me, majko, srećnog pa me zaposli u Kolubari“. Lazarevac, kao formalno središte rudnika Kolubara, i danas je u vrhu srpskih opština sa najvećim zaradama koje privlači radnu snagu iz susednih gradova.

Nije to jedina privilegija zaposlenih. Kupovina uglja za grejanje po povlašćenoj ceni i na rate oduvek se u okolnim gradovima smatrala posebnom privilegijom onih koji rade u Kolubari. A nije tajna (o tome su mediji pisali) da su zaposleni često koristili mogućnost da kreativno uvećaju svoju zaradu prodajući ugalj „na crno“.

Valjda zato predsednik rudarskog sindikata napominje da je njihov protest pre svega socijalni. Ali, samo na prvi pogled. Suštinski, protest zaposlenih u EPS-u protiv obustavljanja gradnje Kolubare B i zatvaranja ostalih termoelektrana je izvorno politički.

To je jasan zahtev političkom vođstvu države da ne prihvati zahteve EU i dozvoli da Srbija i dalje bude ekološka babaroga Evrope.

Pokret za odbranu srpskih termoelektrana po svom etosu liči na sindikalni rat koji su 80-ih godina prošlog veka vodili engleski rudari protiv premijerke Margaret Tačer.

Oni su taj rat izgubili (kao što će ga izgubiti i srpski rudari), Engleska se definitivno oslobodila uglja kao ekonomskog resursa i energenta na kome počiva razvoj industrije a premijerka je stekla titulu baronese i nadimak „čelična ledi“.

Veliki krivac za to što rudari i zaposleni u EPS protestuju jeste vlast koja je, koristeći populizam, gotovo uništila srpsku energetiku. Ne samo aktuelna, mada je njena odgovornost najveća, sve vlasti od 1970. godine odgovorne su što u Srbiji nije izgrađena nijedna nova fabrika struje.

Ni na ugalj ni na obnovljive izvore. Jedino čime su se vlasti bavile bila je pogrešna socijalna politika niskih cena struje kojima je kupovan socijalni mir i pobeda na izborima. Zato je cena koju danas treba platiti za takvu pogrešnu ekonomsku politiku u energetici tako visoka.

Platiće je svi. I oni koji rade u EPS-u gubljenjem radnih mesta ali i svi potrošači kroz neminovno višu cenu električne energije. Tu ne vredi nikakvo sindikalno plašenje građana da će im, ako se zatvore termoelektrane, struja biti skuplja a država zaduženija.

Nijedna vlast, naročito aktuelna, nije bila sposobna da osmisli energetsku tranziciju države, da je naruči (ako ne zna sama da to uradi) od onih koji umeju da je naprave i da je javno saopšti kako bi svi akteri – radnici, menadžment, (strani i domaći) investitori, država – mogli blagovremeno da se pripreme i izračunaju isplativost svojih odluka. To je ono što se zove izvesnost poslovanja u privredi, pa i u energetici.

Veruje li zaista neko da sadašnji generalni direktor EPS-a, posle onoga što (ni)je učinio u prethodnih pet godina mandata i posle najnovijih populističkih izjava podrške uplašenim rudarima, zna da osmisli razvojnu strategiju najveće domaće kompanije za narednih deset ili 20 godina?

Protest rudara Kolubare i njihova svađa s ministarkom energetike samo su dokaz koliko je Srbija zalutala i zakasnila u energetskoj tranziciji, dokaz da vlasti i menadžment EPS-a u proteklih 50 godina, a s njima i generalni menadžer u poslednjih pet godina, nisu ništa pametno smislili šta i kako da grade na obnovljivim izvorima energije nego su samo guslali o uglju kao razvojnoj šansi Srbije.

Zaposleni u EPS-u moguće naivno veruju da će im svemoćni predsednik države pomoći da sačuvaju doživotne privilegije samo ako smeni ministarku energetike. Pogrešiće predsednik ako obeća rudarima da će izgraditi termoelektranu Kolubara B i sačuvati sve druge termoelektrane u Srbiji. A ministarka energetike ne bi trebalo da veruje da joj je u predstojećoj borbi za zelenu Srbiju zagarantovan epitet srpske „čelične ledi“ i titula baronese.

Graditi sada Kolubaru B isto je kao kupiti najskuplji ali poslednji model „mercedesa“ na benzin a znati da se od sutra prodaju samo električni automobili.

Nebitno je da li će „dan d“ za gašenje termoelektrana biti 2030. ili 2050. godina. Mnogo je značajnije čvrsto opredeljenje vlasti da Srbija više ne gradi fabrike struje iz uglja nego da se rezolutno okrene proizvodnji struje iz obnovljivih izvora. Srbija srećom ima te izvore.

I Vlada i državna elektroprivredna kompanija treba odmah da pošalju tržištima jasnu poruku da su elektrane na ugalj prošlost. Samo ta poruka može da privuče investitore s neophodnim kapitalom da ulažu u obnovljive izvore energije, a Vlada će (da bi Srbija dobila takve elektrane) morati da otvori tržište za sve ulagače a ne samo za državu.

Autor je novinar.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

2 reagovanja na “Elektrošokovi za lečenje šizofrenije”

  1. Mi ne samo da ne pomažemo transfer na čistije energente u industriji, nego se još i stimuliše ugalj kao energent. Tako su potrošači gasa u podređenom položaju u odnosu na konkurenciju. Ekološka taksa koja se naplati zagađivaču je smešna u odnosu na profit koji proizvođač ostvaruje potrošnjom uglja.

  2. O kakvoj niskoj ceni struje u Srbiji pričaju i predstavnici vlasti a sada i naš novinar? Koja je cena kwh ako je račun za 0 potrošenih kwh oko 700 dinara.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.