Elitističko ponašanje Javnog servisa Srbije 1Foto: Lična arhiva

U epizodi kviza TV Slagalica emitovanoj 11.12.2021. voditeljka Kristina Radenković rekla je takmičaru Mirku Krstoviću da rešenje u igri „Asocijacije“ nije kontinent (sa silaznim akcentom na poslednjem kratkom samoglasniku), već kontìnent (sa uzlaznim na pretposlednjem kratkom samoglasniku).

Ovaj detalj epizode najpopularnijeg i najdugovečnijeg kviza u Srbiji pokrenuo je lavinu negativnih reakcija i pogrdnih komentara na račun postupka Radenković, ali i „RTS-ovskog dijalekta“. U odbranu akcentuacije (ali ne i svoje koleginice), Radio-televizija Srbije oglasila se kratkim saopštenjem (na poveznici).

Saopštenje počinje tvrdnjom da su primedbe javnosti „neprimerene“, „neosnovane“ i „paradoksalno, upućene kvizu koji mnogo polaže na tačnost, informativnost i vrednosti obrazovanja, nauke i kulture“. U nastavku ću raščlaniti saopštenje RTS-a i pokazati da ništa od navedenog nije posredi u ovoj situaciji, da su tvrdnje u saopštenju RTS-a ili netačne ili neprecizne, te da se radi o primeru elitizma, zauzimanja pozicije moći, jezičke nepristojnosti i društvene neodgovornosti.

„Lektori zaposleni u našoj kući rukovode se svojim profesionalnim znanjem i normativnim priručnicima, pre svega Pravopisom Matice srpske i šestotomnim Pravopisnim rečnikom Matice srpske, koji predstavljaju „ustav“ srpskog književnog jezika.“

I.1. „Ustav“ jezika ne postoji. Niko neće dobiti kaznu, ni prekršajnu ni krivičnu prijavu ako kaže kapućîno ili garnìšla, jer to nema posledica na ustrojstvo i funkcionisanje društva i države (osim kod Džordža Orvela). Norma jednog jezika predstavlja konsenzus u jezičkoj zajednici, kojim se teži osigurati uspeh komunikacije između govornikâ različitih dijalekata na prostoru jednog jezika, kao i između govornika/govornice tog jezika i stranca/strankinje koji/koja taj jezik uči. Norma nije zakon. Zakoni ne pišu u priručnicima, već priručnici sadrže preporuke.

I.2. Normativni priručnici koji su navedeni su upitni kao izvori.

I.2.a. U Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske (poslednje izdanje iz 2017) oblici reči nisu akcentovani jer se pravopis (ortografija) bavi pisanjem, a ne izgovorom. Izgovorom se bavi pravogovor (ortoepija), za koji u Srbiji trenutno ne postoji priručnik (premda postoje dva-tri udžbenika iz akcentologije namenjeni studentima i istraživačima).

I.2.b. Ne postoji „šestotomni Pravopisni rečnik Matice srpske“.

Jednotomni Pravopisni rečnik srpskog jezika (Šipka 2010) izdao je Prometej. Šestotomni Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika (1967-1976) zajedno su izdavale Matica srpska i Matica hrvatska. Na kraju, jednotomni Rečnik srpskog književnog jezika (2011), koji je izdala Matica srpska, prema rečima samih autora, predstavlja skraćenu i prilagođenu verziju Šestotomnika.

Važno je znati da nabrojani rečnici nisu usaglašeni ni po pitanju oblikâ reči, a kamoli po pitanju naglašavanja istih. Dakle, ako je zasnovan na literaturi, ostaje misterija na kojoj je tačno literaturi zasnovan govor voditeljâ programa na RTS-u.

„Često čujemo primedbu da je jezik živa stvar i da se neprestano menja, te da su književni akcenti na kojima mi istrajavamo u nesaglasju sa „stanjem na terenu“. Ovo i jeste pitanje koje zaslužuje da bude najozbiljnije razmotreno, i to od strane institucija koje se bave jezikom – Odbora za standardizaciju jezika, Instituta za srpski jezik i Odeljenja za srpski jezik u Matici srpskoj.“

Ovaj deo saopštenja je iako neprecizan, legitiman. Institucije zadužene za jezička istraživanja bi morale razmotriti pitanje nesuglasja između govora voditeljâ RTS-a (kao kakvih-takvih primera normativnog izgovora) i govorâ ljudi koji svoj jezik nazivaju srpskim. Problem je što je umesto odgovornih institucija ili pojedinaca, to uradila voditeljka, po univerzitetskom obrazovanju diplomka Prirodno-matematičkog fakulteta i Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Radenković je u epizodi od 11.12.2021. u trenutku iskoristila priliku da kroz „nije-nego“ opasku na nacionalnoj frekvenciji poduči takmičara i javnost Srbije o nečemu što nije njen posao niti njena struka. Time se postavila u poziciju (nad)moći, kao „ona koja zna šnć“, naspram takmičara kao „onog koji ne zna šnć“. Možda to nije bio svesni cilj, ali to je bio efekat. I bilo je jako neprijatno i ružno, pogotovu jer se istovetno dogodilo samo mesec dana ranije, kada je Radenković takmičaru Stanku Duporu skrenula pažnju na to da „nije Austr?lija, nego Aùstralija“. Dodatno je zabrinjavajuć ovaj postupak ako se setimo da Radenković dolazi iz Novog Sada i verovatno su joj poznati primeri jezičke diskriminacije, ako ne neposredno, onda kroz iskustva svoje najbliže saradnice i kovoditeljke kviza Marije Veljković, poreklom iz Zaječara.

III. „Do tada, dok institucije, eventualno, ovo pitanje ne razreše, Radio-televizija Srbije će nastaviti da se rukovodi akcenatskim pravilima koja su još davno utemeljili Đuro Daničić i Vuk Karadžić.“

Đura Daničić i Vuk S. Karadžić nisu „utemeljili“ akcenatska pravila, već opisali pravilnosti u govorima stanovnikâ istočne Hercegovine u prvoj polovini 19. veka. Zajedničke osobine tih govora, iliti „općenitu pravilnost“, nazivali su, u skladu sa ubeđenjima svog vremena, ilirskim jezikom, smatrajući ga zajedničkim jezičkim sistemom južnoslovenskih naroda.

Imajući te činjenice u vidu, sledi da je govor RTS-ovih voditelja u prvoj polovini 21. veka zasnovan na općenitoj pravilnosti govora ijekavskih južnoslovenskih težaka s polovine 19. veka. Vratimo li se na tačku I. i nejasnoću oko korišćene literature, još manje je jasno ima li govor voditeljâ RTS-a ikakvo uporište u, pa, bilo čemu, posebno jer se sakrivaju iza ovakvog traljavog i nedorečenog saopštenja. Ako nije tako i ako sve stoji na čvrstim nogama, zašto nam ne bi rekli precizno odakle se informišu, pa da svi to pročitamo i primenimo?

Važno je znati i da su Vuk i Daničić i njihovi saradnici pisali o ekavici kao podređenoj ijekavici, da su pomenuti težaci-ijekavci aktivno koristili postakcenatske dužine, infinitiv, aorist, pluskvamperfekat, ali na RTS-u nećete čuti ništa od toga, sem ako nije u pitanju igrani program. S druge strane, na istoj televiziji redovno ćete čuti gramatičke osobine beogradskog gradskog govora, bez obzira na to mogu li se one naći u raznolikim normativnim priručnicima kao preporučene ili ne.

Dakle, pošto je upitno odakle se obaveštavaju o normi i očito da je primenjuju vrlo selektivno, može se zaključiti da sprovodioci jezičke politike RTS-a jedino vode računa o (diskutabilnom) mestu akcenta u rečima kao markeru superiornosti nad „javnošću“. Time padaju u vodu i tačnost i informativnost i vrednosti obrazovanja, nauke i kulture na koje se pozivaju u saopštenju.

Završavam ovu analizu prvom rečenicom iz saopštenja, koju smatram paradigmom RTS-ovskog elitističkog ponašanja:

„RTS kao javni servis ima odgovornost prema jeziku i svest o potrebi poštovanja jezičkih normi, uključujući i one akcenatske.“

Javni servis informisanja u Srbiji i treba imati odgovornost i svest, između ostalog i prema jeziku. U tu odgovornost osim odnosa prema (kakvoj-takvoj) primeni normativnih preporuka takođe spada i odnos prema članovima jezičke zajednice koji te iste preporuke ne primenjuju. Kao javni servis u službi svih građana Srbije, RTS je obavezan imati pozitivan odnos prema svim građanima, bez obzira na to da li oni istim oblikom jezika operišu ili ne, namerno ili slučajno, te promovisati različitosti jezičkog prostora Srbije, nezavisno od toga radi li se o okviru jednog jezika ili više njih. To se zove jezička pristojnost (Arsenijević i Silaški 2021).

U službi građana Srbije čiji je RTS javni servis, moralo bi se postupati iskreno i otvoreno. Bez sakrivanja iza traljavih, nepreciznih opravdanja o poštovanju norme. Poštujući Zakon o zabrani diskriminacije. RTS bi morao prestati ignorisati jezičke i društvene činjenice i prestati diskriminisati stanovnike Srbije, a posebno bi morao prestati zauzimati poziciju moći u odnosu na „javnost“, s obzirom na to da zahvaljujući istoj primaju platu.

Radenković bi se morala jednako javno, u „prajm-tajmu“, izviniti obojici takmičara i objasniti građanima Srbije da nije zagovornica ni pristalica jezičke diskriminacije, te da joj je namera, iako nevešto sprovedena, bila promovisanje normativnih preporuka kao „vrednosti obrazovanja, nauke i kulture“ za koje se kao medijska radnica i javna ličnost zalaže.

Hajde da probamo da budemo odgovorni: da svako radi svoj posao, da se držimo činjenica i proverljivih izvora, i da čuvamo druge od sebe.

Autorka je doktorantkinja i istraživačica na Univerzitetu u Lajpcigu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.