Dimitrije Boarov Ako ostavimo po strani mučno pitanje zašto je Srbija i osam godina posle Petog oktobra ponovo na klackalici između evropske orijentacije i „povratka nazad preko Karpata“, moramo priznati da će drugi krug predsedničkih izbora doista biti ponovno izjašnjavanje o dva dijametralno suprotstavljena projekta budućnosti naše zemlje. Svi oni koji smatraju da je takva dramatična polarizacija veštačka i izmišljena radi izbornog interesa „srpskih evropejaca“ – ili su skriveni simpatizeri radikalne, antizapadno-nesvrstane opcije Tomislava Nikolića ili imaju duboki strah od evropskih izvesnosti, to jest muči ih strah od predvidljivosti politike Evropske unije. A tamo gde su pravila igre kruta i predvidljiva, ekonomiji je obično bolje, dok lokalni politički čarobnjaci imaju manje prostora za promovisanje svojih zavetnih misija.
U stvari, projekat evropskog puta Srbije, koji zagovara predsednik Boris Tadić, uglavnom je formulisan, a projekat Tomislava Nikolića do danas nije eksplicitno objašnjen, osim što on sam tvrdi da je „dostojanstven“. Suštinski, Nikolićev narodnjački projekat je, jednostavno rečeno, pravoslavno-komunistički, ma šta to značilo. Odnosno, on je nedostojanstveno proruski, pa se Nikolić, s pravom, podsmehnuo Tadiću i Koštunici, otvorenim pismom predsedniku Putinu, što sada žure u Moskvu da potpišu famozni energetski aranžman. Naime, Nikolić tim pismom (za čije objavljivanje je verovatno dobio saglasnost ruskog ambasadora u Beogradu) indirektno kaže – možete Rusima dati i ovo i ono, ali nikada im ne možete dati sve – dok sam im ja upravo to ponudio. Tim tekućim povodom mora se primetiti da bi Tadić morao da povede računa o objektivnim granicama taktičke politike: i Evropa, i Kosovo, i Rusija, i ko zna šta još.
No, iako je o evropskoj orijentaciji pisano veoma mnogo, neke stvari se moraju sada reći mnogo jednostavnije i grublje, pa je logično što je Tadić na startu svoje dodatne kampanje, u Kikindi, rekao da je evropski put Srbije bez alternative. Sirovo rečeno, Srbija je u Evropsku uniju zapravo već „ušla“ još pre godinu dana, kada su se u njoj našle i Rumunija i Bugarska – pa se bukvalno sa svih strana (pa i one istočne) našla okružena zemljama Evropske unije ili onima koji joj teže. A svak zna onu Napoleonovu izreku da je politika jedne države u njenoj geografiji. Ako neko ovde primeti, eno usamljene Švajcarske okružene sa EU sa svih strana, toga za kaznu treba naterati da pročita bar jednu skraćenu istoriju evropskog protestantizma i uloge Ciriha i Ženeve u njoj.
Dakle, ako ne zatražimo prijem u Evropsku uniju po jasnim pravilima koja se postavljaju pred svaku od država koja to traži, naći ćemo se u ponižavajućoj i nedostojanstvenoj poziciji da naš ekonomski položaj i svaka naša privredna akcija zavise od milosti Evropske unije i od njenog interesa da pripitomi i Srbiju, kad je geografski već tu, u jednoj balkanskoj dolini. Ako uđemo u evropski proces, imaćemo i pravo da „bez saginjanja“ tražimo ono što spada svakome ko je sa Briselom potpisao ugovor o pristupanju.
Zatim se treba upitati ima li Srbija vremena da čeka neka bolja vremena i neke bolje uslove prijema u Evropsku uniju? Siromašna Srbija nema vremena ništa da čeka. Ni Rusija, ni Belorusija, ni bilo koja druga zamišljena svetska prijateljica nema „pretpristupne fondove“ od najmanje milijardu evra godišnje, a verovatno i više (Rumunija je izvukla 30 milijardi evra još pre ulaska u Uniju), a Srbiji je godišnje potrebno najmanje dve milijarde evra stranih ulaganja u narednih pet godina – samo da bi se vratila na nivo društvenog proizvoda od pre trideset godina. Srbiji je najhitnije potrebno i evropsko tržište radne snage da bi njeni ljudi mogli ponovo da krenu i trbuhom za kruhom – dok se ovde ne pokrenu neki ozbiljniji poslovi. Ironija je u tome što će najverovatnije upravo glasači radikala pomreti od gladi dok Nikolić ne razvije poslove s Kubom i Mijanmarom – dok bi bez evropskih viza mogli bar leti brati narandže u Španiji za hiljadu evra mesečno (kako to već rade Rumuni, pa temišvarske fabrike u sezoni branja nemaju dovoljno radnika).
Ako na predsedničkim izborima pobedi Nikolić, ko može isključiti pokretanje duboke političke krize u Srbiji, koja će prvo rezultirati ne samo odustajanjem mnogih stranih investitora od ulaganja u našu zemlju, nego verovatno (naglasimo to) i masivnim bekstvom domaćeg kapitala u inostranstvo. Na tu opasnost, da i domaći investitori krenu na sigurnije lokacije, ukoliko iz srpske ekonomije nakon predsedničkih izbora iščeznu „stabilnost i predvidljivost“, ukazao je ovih dana i ekonomista dr Danilo Šuković iz Instituta društvenih nauka u Beogradu (Biznis od 22. januara). Uostalom, odluke vlasnika kapitala uvek su najpouzdaniji indikator procene validnosti jedne ili druge državne orijentacije – jer njih ne zanima ko je stavio ili skinuo neku kokardu dok traju izborni mitinzi.