Da li opozicija treba da izađe na predsedničke izbore ukoliko, na primer, izvršna vlast u nekom trenutku uhapsi njenog kandidata pod sumnjom da je strani špijun, zadrži ga neko vreme u pritvoru i skandalizuje kroz ogroman broj medija koje kontroliše? Mnogi će pomisliti kako se ipak neće ići tako daleko u političkoj borbi, gubeći iz vida činjenicu da se radi o izborima u društvu u kojem je ne tako davno, pre samo šesnaest godina, nakon što se pronela vest da bi mogao da bude predsednički kandidat opozicije, ubijen Ivan Stambolić.

Naknadno je utvrđeno da je tu likvidaciju naručio vrh tadašnje vlasti u kojoj su, doduše u sporednim ulogama, učestvovali i sadašnji predsednik i sadašnji premijer Srbije. Takođe, ako je moguće da neko pod fantomkama bagerima ruši po Beogradu, da lišava prolaznike slobode, oduzima im telefone i preti im, a da policija odbija da izađe na lice mesta i utvrdi šta se dešava, da dan kasnije gradske komunalne službe izađu da počiste šut, čisteći tako i sve dokaze o učinjenom, i da tužilaštvo mesecima nikog ne optužuje kao da se ništa nije ni dogodilo, onda nije suviše paranoično očekivati i „rad“ fantoma na rušenju bilo koje ozbiljnije opozicione pretnje vlastima. Upravo zbog toga, opozicija bi pre licitiranja imenima kandidata trebalo da se odredi prema minimumu društvenih uslova u kojima ima smisla održavati izbore i da istraje u zahtevima da se taj minimum poštuje, jer bi u suprotnom i sama davala legitimitet nasilju i farsi od izbora.

U Srbiji se glasa na skoro osam i po hiljada biračkih mesta, što znači da opoziciji treba oko sedamnaest hiljada članova proširenih sastava biračkih odbora, popularno nazvanih „čuvari kutija“. Te osobe bukvalno mogu da sačuvaju ili izgube nečiju pobedu, u zavisnosti od toga koliko odgovorno pristupe svojoj ulozi na dan izbora. Obeshrabruje podatak da je više od pedeset opozicionih odbornika, u šesnaest opština, za manje od tri meseca nakon izbora promenilo stranački dres i pomoglo režimu da obezbedi skupštinske većine mimo izborne volje građana. Broj „preletača“ bi verovatno bio i veći da je bilo više opština s neizvesnom skupštinskom većinom. Takva pojava nedvosmisleno pokazuje da u redovima opozicije ima mnogo onih koji su spremni da zbog pretnje, ucene ili lične koristi učine uslugu režimu, na štetu opšteg interesa. Zbog toga opozicija mora da prestane s gledanjem na posao „čuvara kutija“ kao na priliku da „komšijin mali zaradi dnevnicu“ i da temeljno pristupi izboru, obuci i proveri ljudi za taj težak i odgovoran posao.

Zaključak se sam nameće: ako opozicione stranke nastave s greškom u koracima, tako što će im ime predsedničkog kandidata ostati prva i najvažnija preokupacija, može se dogoditi da potencijalni kandidati zaključe da im te stranke ne pružaju iskrenu i kvalitetnu logističku podršku, već pokušavaju da se okoriste o njihov lični i profesionalni ugled u javnosti pa da zbog toga i ne pristanu na učešće u izborima. S druge strane, ako opozicija postigne dogovor oko toga šta je minimum regularnih uslova za održavanje predsedničkih izbora i kako će taj minimum postići i braniti, a zatim i napravi pouzdanu „vojsku“ za čuvanje izbornog rezultata, i pronalazak dobrog kandidata će joj biti olakšan.

Autor je sociolog