foto (BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIĆ/DS)Većina beogradskih autobusa iz asortimana gradskog saobraćajnog preduzeća, s obzirom na stanje u kojem su i na neki čudan vozni red koji slede, mogla bi biti podvedena pod naslov ovog teksta.
No, ovde je pre nego se priča završi, a to je na ovim našim prostorima neminovno i ne na radost autora u sferi političkog, reč o jednoj čudnoj pojavi koju si, ako koristiš gradski prevoz verovatno i ti primetila, draga moja čitateljko.
Čitatelje u ovom obraćanju namerno diskriminišem ne pominjući ih tek da ko nije, oseti diskriminaciju bar u ovom prilično benignom obliku. Dakle, u velikom broju slučajeva dok stojim na autobuskoj stanici Gradskog saobraćajnog u Beogradu, prođe minimum jedan autobus koji čekam potpuno prazan i bez ikakve namere vozača da stane.
Kao u nekom psihološkom trileru gde jedan supružnik neobjašnjivim događajima pokušava da ubedi svog partnera da je skrajnuo pameću i da se mora podvrći lečenju i slično tome. E sad, u kakvom smo braku mi građani Beograda sa fantomskim praznim autobusima gradskog saobraćajnog ne mogu ni da predpostavim.
Možda bi gradski oci mogli da nas obaveste o kakvoj je vezi tu reč. Dešava se to (ŠTA NAM SE TO DEŠAVA?), više od pola godine, čini mi se od uspostavljanja najnovije stare vlasti u Beogradu.
Da li tu ima nekog muljanja, što iz iskustva sa ovim SNS vlastima opravdava takvu sumnju, ne znam. Ono što pouzdano znam je da većina putnika, kada uz uzdah isprati fantomski autobus, u sledećoj iteraciji se ugura u prepun sledeći.
Sa setom se sećam čuvene osamdeset trojke (83), koja se nekada pojavljivala iznenada i neočekivano, a umela je isto tako da nestane.
Pravi fantomski autobus u romantično-stripovskom poimanju fantoma i fantomskih pojava. Ima tu više pretendenata na poziciju najfantomskijeg autobusa, na primer autobus firme „KRSTIĆ“ iz legendarnog filma „Ko to tamo peva“, do ovih koji povremeno pohode glavni grad kad „ON“ odluči da mu je neophodna podrška putnika nenamernika iz svih krajeva „ovog našeg prostora“.
Kriterijum za to da se u ovaj izbor uđe je da autobus, na ovaj ili na onaj način, bude ispražnjen od smislenog sadržaja. Ovi GSP-ovi su i bukvalno ispražnjeni od putnika i kruže ulicama Beograda iz nama, koji ih pogledom ispraćamo sa stanica, nepoznatih razloga.
Razlozi za ove koji su došli pre neki dan iz svih delova „ovog našeg prostora“ postoje i poznati su kako NJEMU tako i nama.
Ono što ih kandiduje za izbor najfantomskijeg autobusa je njihov sadržaj, to jest putnici koje prevoze. Oni većinom nisu tu svojom voljom o svom trošku i na putu ka nekoj njima izabranoj destinaciji.
Tu izbora puta i autobusa nema, te se eto uvedosmo u politiku, jer sve bilo je muzika, pardon, politika na „ovom našem prostoru“. Imam utisak da se radi o nekoj specifičnoj epidemiji koja napada procese i stvari i pretvara ih u fantomske.
Posle uspostavljanja fantomskih institucija poput tužilaštva, policije, ustavnog suda, parlamenta, vlade, javnog medijskog servisa, slobodnih izbora, izgleda da su na red došle i stvari za koje nismo ni u najluđem snu pretpostavili da će postati fantomske.
No, kako se čini, bolest napreduje u više pravaca i delimično ili potpuno su zaražene već ambulante bez materjala za rad, vojska, hrišćanski vernici bez imalo hrišćanskog (ne svi), crkveni velikodostojnici bez milosrđa i saosećajnosti (ne svi).
Kako stvari stoje, od izbora za najfantomskiji autobus trebalo bi preći na izbor za najfantomskiju pojavu na „ovom našem prostoru“. To što vam i to zvuči malo fantomski nije čudno.
Autor je vajar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
