Glas Isidore Žebeljan

Odgovornost za takvo stanje leži i na jednoj i drugoj strani, ali je uticaj vlasti neuporedivo veći, jer ona raspolaže svim državnim i društvenim resursima.

Izvanrednu analizu ovakvog stanja dala je jedna znamenita žena, kompozitorka i članica SANU Isidora Žebeljan u svom poslednjem intervjuu: „Ukoliko se ova vlast uskoro ne bude promenila, Srbija će postati ‘brod ludaka’, na kojem ‘pijani ludaci’ jedni drugima čupaju oči, zube, ruke, noge. Količina nekontrolisane mržnje koju ljudi na vlasti neodgovorno šire svakodnevno, nažalost, priziva građanski rat. Za njih je to samo uobičajeni način komunikacije i međusobnog ophođenja, sa kojim smo bili primoravani da se suočavamo u poslednjih 30 godina. Ovaj narod je, medijskom manipulacijom, ali i zbog izostatale posleratne katarze, sve vreme usmeravan da mrzi – to je postala osnovna karakteristika nacionalnog identiteta.“

Na uzavreloj političkoj sceni Srbije ne prestaje nepodnošljiva buka međusobnog prepucavanja pristalica i protivnika režima, ali se skoro uopšte ne čuje glas razuma.

U vezi s tim, treba istaći da glas Isidore Žebeljan nije jedini u kojem preovladava razum i zabrinutost za sudbinu ovog naroda.

Ima u Srbiji danas mnogo ljudi koji slično misle, u svim kategorijama društva, i u urbanoj i u ruralnoj populaciji. Osnovni razlog zbog čega se ne čuje njihov glas proizlazi iz totalne medijske blokade koju sprovodi Vučićev režim.

Mediji koji nisu pod njihovom kontrolom su toliko malobrojni da je njihov uticaj na javno mnjenje skoro zanemarljiv.

Osnovni cilj propagande SNS-a je da razdor između pristalica i protivnika režima predstavi kao borbu za vlast.

U Vučićevoj percepciji politike apsolutno dominira opsednutost vlašću, jer on ne može da pomisli da postoje ljudi koji ne žele vlast, već samo normalan život u normalnoj Srbiji.

Treba istaći da medijska blokada nije jedini faktor dominacije SNS-a.

Ovaj režim vešto koristi i druge mehanizme održavanja na vlasti, kao što su zastrašivanje i ucenjivanje.

Veliki broj ljudi strahuje od gubitka posla, ukoliko nije uz SNS. S druge strane, mnogi se nadaju društvenoj promociji i osvajanju raznih lukrativnih pozicija, uz pomoć aktuelne vlasti.

Najzad, postoji još jedan, vrlo značajan faktor, koji pomaže Vučićevom režimu.

U pitanju je podanički mentalitet srpskog naroda, koji kao da je genetski determinisan.

Surova istorija ovog naroda, a pre svega dugotrajno ropstvo pod Turcima, uslovila je podaništvo i strahopoštovanje prema okupatoru. Kako kaže Vladeta Jerotić, formiralo se čak i „poistopovećivanje sa okupatorom“.

Ima li nade da se u Srbiji smanji polarizacija društva i napetost u društvenim odnosima? Naravno, to pre svega zavisi od aktuelnog režima, ali sa njihove strane nema ni najmanjeg nagoveštaja za takav trend.

Izgleda kao da je Vučić na vrhuncu moći i na unutrašnjem i na spoljnom planu.

Ubedljivo je dobio parlamentarne izbore i sada se igra sa celim narodom, uključujući i pristalice i protivnike režima, ignorišući i Ustav i sve zakone.

Dobio je podršku i od velikih sila, i od EU i od SAD. Zašto bi sad on nešto popuštao opoziciji?

Nije ga briga što ga glas razuma upozorava kakve posledice mogu proizaći iz ovakvog vladanja.

Povodom smrti Isidore Žebeljan, svi mediji su se utrkivali u pohvalama njenoj umetničkoj veličini.

U tome nisu zaostajali ni mediji SNS-a. Ali, ovi mediji ni reč nisu rekli o njenom „političkom“ stavu.

Razumljivo je što nisu smeli to da pominju, jer nije bila moguća njena diskvalifikacija uobičajenim sredstvima.

Zar bi se neko usudio da jednu vrhunsku umetnicu, kojom se Srbija ponosi, nazove „stranom plaćenicom“ ili „izdajnicom“?

U vezi s tim, posebno je važno istaći da se njeno mišljenje uopšte ne može tretirati kao politički stav, u smislu opredeljenja na političkoj sceni Srbije.

Takvo tumačenje je svojstveno Vučićevom režimu, u kome postoji samo opredeljenje „za ili protiv“.

Isidora Žebeljan se uopšte politički ne opredeljuje, ona traži samo povratak razumu, za spas ovog naroda.

Bilo bi interesantno razmotriti hipotezu da mišljenje Isidore Žebeljan dopre do šire javnosti. Verovatno bi jedan deo javnosti shvatio to kao patriotski apel za prestanak mržnje: „Prve mete mržnje bili su Albanci i Hrvati, pa onda Bošnjaci, Romi, izbeglice, Amerikanci, Evropa… A kada nam je ta ratna mržnja zabranjena spolja, sa Zapada, nakon što smo krenuli evropskim putem, ostalo je jedino da je usmerimo na sebe. Konačno smo, nažalost, došli do toga da sa nekontrolisanom i punom strašću najviše mrzimo sami sebe.“

Očigledno je da se ovo mišljenje mora shvatiti kao očajnički vapaj za zaustavljanje mržnje i povratak razumu. Zar se i jedan razuman čovek ne bi sa time složio? Nažalost, ovaj vapaj verovatno ne bi dopreo do većine ljudi.

Neki od njih su zatrovani mržnjom i na njih nikakav patriotski apel nema uticaja.

Drugi bi opet mislili da je to stav jednog idealiste i da je pozivanje na razum iluzorno u ovakvom stanju srpskog društva.

Zaista, u situaciji kada je Srbija jedna od najsiromšnijih zemalja Evrope i vodeća po socijalnoj i ekonomskoj nejednakosti, a stanovnici u stalnoj borbi za elementarno preživljavanje, ima li nade da se čuje glas razuma i da taj glas dovede do poitičkih promena?

Na kraju, možda ipak ima nade za povratak razuma u ovoj zemlji.

Ukoliko bi se što više ljudi pridružilo apelu Isidore Žebeljan, možda bi se stvorila kritična masa za suštinske promene.

U tom procesu bi bio neophodan, pre svega, moralni preporod srpskog društva, koji bi omogućio da se čuje glas razuma, pre nego što bude kasno.

Autor je univerzitetski profesor u penziji