Slučaj gole pevačice potpuno je ispunio očekivanja „Biroa“ jer su potisnute sve druge teme.

Nisam obraćao pažnju na te pornografske snimke dok me kolega tokom „šetnje za Olivera Ivanovića“ nije upitao „jel si video Karleušinu zvezdicu“? Tog trenutka mi se upalila lampica, golotinja je, dakle, gurnuta u tom trenutku i baš sa tim ciljem da se što manje priča o godišnjici ubistva jednog od viđenijih Srba sa Kosova. Publika željna bilo kakve zabave koja ne košta ništa jedva je dočekala da meri silikone, naglaba o depilaciji, vrača da li će joj muž oprostiti, odgoneta ko je snimke doturio tabloidima…

Ne treba mnogo istraživanja pa da se uoči da je sve distribuirano preko jednog centra, osvanule su naslovne strane sa istim fotografijama i istim naslovima. Istakli su se režimski mediji, a prednjačio je tabloid koji je zakulisnim radnjama i našim parama u suvlasništvu države.

Iako žrtva pomenutog biroa, ni Karleuša u čitavoj priči nije nevina. Fotografisanje golog tela, distribucija porno fotki i lascivnih poruka prvi su i najvažniji preduslov za porno aferu. Uostalom, lakše je napraviti snimak nego snimiti hit.

I umesto da se mediji i javnost bave ubistvom Ivanovića, da pritiskaju vlasti da okončaju istragu i pronađu ubice, imali smo nametnutu temu.

Vlast u Beogradu nije bez krivice. Sve i da su Ivanovića, hipotetički, ubili Marsovci ostaje pitanje zašto ga nisu zaštitili kada je tražio pomoć, zašto su ga nazivali izdajnikom i crtali mu metu i zašto za godinu dana (ne računajući zamajavanje sa poligrafom) ne znamo ništa o počiniocima zločina. Mahanje golotinjom nije zamena za otkrivanje ubica.

Povezani tekstovi