Gučanska „Pijeta“

dve o Guči.
Nemam ništa protiv patetike. Naprotiv. Držim da bez patetike nema doživljaja, ni umetničkog ni životnog. Sve što je najbolje i najjače mora biti patos: ljubav, mržnja, suze, smeh, muzika, film, književnost, balet, čuvena „kičerica“ zalazak ili izlazak sunca, tragedija, komedija… Viđala sam i slušala, a i teorija nekolikih nauka ima nešto da kaže o tome, da se „patetičnom“ najčešće rugaju emocionalno zakržljali likovi nesposobni ili preplašeni da u „osećajnosti“ odu dalje od cinizma ili ironije nad svetom, koja je najčešće projektovana ironija nad samima sobom. Dakle, patetika je kul. A tradicija spada u patetiku. Međutim, tvrdim da je Guča poslednje što nam je potrebno kada je reč o tradiciji, a ovakva kakva se upriličuje poslednjih šest godina ona je osmišljeno ruganje tradiciji, ona je prerasla u naličje patetike – apsolutnu i nedvosmislenu grotesku i predstavlja, ama najgore kako se Srbija „može misliti“ i najogavnije što se u Srbiji može doživeti. Za ovo bi nam trebalo više prostora, te zasad toliko o Guči. Neka bude truba. Nemam ništa protiv trube. Ali Srbija nije truba, ma koliko se upinjali da predstave da jeste, ili da je od trube početak. E pa nije, gospodo gučisti. Ipak, morali bismo da se vratimo na Kosovo, a potom i nekoliko vekova dalje u prošlost. Truba smo od skora. I to ordinarna. No, vratimo se epohalnoj fotografiji Velje i Mrke.
Za strance u Guči, mala legenda za lakše snalaženje. Velja Ilić je egzotični ex ministar nekoliko vlada, čovek duševniji od surove uloge koja mu je vazda određivana da je sprovodi i igra u javnosti. Evo baš čitam naslov u novinama: „Svi u front protiv Tadića“, reko Velja! U tekstu Velja Ilić poziva na novi 5. oktobar i ujedinjenje opozicije, e da bi Srbija dobila patri(j)otsku vlast. Velja nema zapravo ništa lično protiv Tadića, više je imao protiv Đilasa, pa je i njemu nedavno sve oprostio, a nekmoli da ne bi predsedniku Srbije. Mrkonjić, poznatiji kao Mrka, ministar u nekolikim i sadašnjoj proevropskoj vladi, poznat je po tome što je nakon hapšenja Stojana Župljanina nedavno pozvao Evropu da jede g…., i nakon hapšenja Karadžića nije pozivao Evropu na istu gozbu, što ukazuje na složenost političkih svetonazora ove interesantne ličnosti.
Fotografija Mrke i Velje je gotov bilbord bez marketinških stručnjaka. Ispod bi trebalo samo da ne piše ništa. Sve ono na šta se svako sam asocira, može biti istina. To je slučaj sa svim dobrim umetničkim slikama ili dobrim karikaturama. To i jeste ova fotka. Ujedno i nadograđena i nagrđena „Pijeta“ gde „plavobradi“ Mrka skida „sa krsta“ kačulansko jagnje božije, i karikatura kojoj tekst ne treba. Mrkonjić se pogledom i stavom potpuno „oslikao“ na ovoj fotki. A o liku Velje Ilića ovo remek-delo novinske fotografije govori zapravo baš ono što je o kontroverznom Čačaninu, što se od Miloševića krio po planini Jelici, sve dok mu nije na megdan izašao, po medijima često tvrdio Bora Čorba, koji ga izgleda dobro i drugačije poznaje od većine. Većina, uključujući i potpisnicu ovih redova, često se skandalizovala Veljinim žitijem i priključenijima. Zagrljaj sa Mrkom za nekog je potvrda opravdanosti tog skandalizovanja, za druge reklama opšteg pomirenja. Ko Boris i Dacke. Ali suština je da nema vlasti kojoj Velja neće istovremeno i pokušati da dohaka i poverovati joj sve, samo ako mu nađete pravi lik da ga ubedi. A od Mrke boljeg za to nema. I s druge strane, nema te vlasti koja neće zloupotrebiti Velju Ilića i iskoristiti ga za najgore rabote, da umesto njih recimo ratuje sa medijima o kojima ne zna ništa i da javno radi novinarima delić onoga što im tajno rade oni koji im se javno šlihtaju u „zabrinutim“ saopštenjima o ugroženosti novinara, etc.