Homo faber i homo ludens

Svoj i naš egzistencijalizam rešavao je neprekidnim radom.

Šta reći o mitu za kojeg se povremeno pitamo da li je uopšte mogao biti čovek?

Nesebično je darivao svoju energiju i talenat, svoj aktivizam i kreaciju – svoju pamet, a da je ona njemu ostajala svakim danom sve veća. Učinio je da poverujemo da smo bolji nego jesmo i nego zaslužujemo. Njegov zarazni kreativni optimizam nepovratno je inficirao demokratsku Srbiju. I ona je poverovala da je bolja nego jeste i bolja nego objektivno zaslužuje.

Moderna Srbija nije ni mogla sanjati koliko je moderna, dok joj to Zoran nije objasnio. Zoran je Srbiji vratio renesansno uverenje da se ideja može živeti, za nju se boriti i od nje umreti.

Bio je od Vuka Karadžića naovamo najveći reformator srpskog jezika: uverio nas je da reči malo, uobičajeno, prosečno ili polako nemaju značenje. Živeo je tako intenzivno da ga već i nebeska Srbija, siguran sam, šalje na neki novi put, znan samo njemu i nebu.

Bio je od Nikole Tesle naovamo i najveći srpski naučnik. Uveravao nas je da je osnova kretanja Srbije ljudska energija, što je u suprotnosti sa današnjim saznanjem da je osnov kretanja Srbije inercija, a stajanje najbolji legalni način da stignemo do cilja (samo da slušamo Nedodirljivog).

Bio je od Nušića naovamo i najveći srpski komediograf: vratio je Srbiji osmeh na lice dokazujući da Aleksa Žunić stanuje samo u Sumnjivom licu. Danas u Srbiji stotine iz literature pobeglih Aleksa Žunića gradskim transverzalama neumorno proganjaju sumnjiva lica.

Broj nula je bio i ostao samo homo ludens.

Misli je da mu je igra bezazlena, a neprestano se igra našim životima. Misli da jednom može postati Zoran. Trudi se iz petnih žile, ali ne uspeva. Umesto spontanosti i duhovitosti imamo glumljenje i patetiku. Umesto ohrabrivanje okoline da bude bolja nego je sam, imamo neprestano iživljavanje nad pojedincima koji stoga postaju servilni samo da se ne bi zamerili Nepogrešivom (primer Momirović Tomislava je zaista eklatantan – po stepenu ulizištva čak je nadmašio premudrog Krstić Nebojšu, ako je to uopšte moguće). Za razliku od Zorana ovaj je loš glumac porušio sve institucije sistema, tako da nema „merdevina“ – njegovo će prizemljenje biti bolno i za njega i za Srbiju. Proći će vremena dok se obnove Sud, Univerzitet, Tužilaštvo… i sve ono što je u bezumnom besu zapalio ovaj Neron.

Za ovom vlašću ostaje samo garež… Stepen pljačke i bezobzirnosti narodu će postati jasan kada jednom ode. A mora otići, ne zvao se Nebojša Slina…

Zaboravili smo na ingenozne izume vlasnika Istine i Pinka. Niko više ne pominje ozonizatore kojima je čak u ludilu dezinfikovan GSP (nije Krizni štab prvi put tada žrtvovao ljude), ili leteće automobile za koji su stizale „pohvale iz Italije“. Upravo Žeks nesmetano pravi pink žurku u zatvorenom svojoj prestolonaslednici, dovlačeći goste čak i iz Engleske (letećim automobilima)? To ne samo da nije zasmetalo hronično brižnim Sarapi, blaziranoj ministarki koja se nepresteno smeje „šalama“ Sarape ili Krstić Nebojši, nego čak ni Kriznom štabu! Ne smemo zaboraviti niti oprostiti, čak ni ministarkama…

Saznali smo i da je predsednicu Vlade briga što je u trenutku dok ovo pišem umrlo mnogo više od 100 lekara od korone – nju je „strah za bezbednost predsednika“. Pa o lekarima valjda brinu Ujedinjeni protiv kovida (UPK), ne mogu valjda i ona i ministar zdravlja? Rodoljubivom potpukovniku Konu i ostalim iz Kriznog štaba uključujući najljutitijeg i najzabrinutijeg ikada Gorana „da, Predsedniče“ Stevanovića ostalo je da kritikuju narod kada već ne smeju vlast – zaostale Italija ili Francuska su zatvorile skijališta, ali slobodoljubiva Srbija neće nikada! Čak se premijerka pohvalila gužvama na gondoli tvrdeći da se tu niko ne može zaraziti koronom (Tanjug, 12. februar ove godine)!

I da, važno joj je da se obračuna sa „izdajničkom“ N1 televizijom! U zaostalom svetu vanredne konferencije za štampu se sazivaju prilikom državnih udara, prirodnih katastrofa, nemira ili sličnih urgentnih situacija. U naprednoj Srbiji vanredne konferencije se sazivaju povodom nezadovoljstva radom jedne televizije!

I dalje se nastavlja predstava u putujućem pozorištu Srbija: „Broj nula nabavlja vakcine“. Naivno sam verovao da to mora da čini Vlada i to od naših para, ali ne… Očito Broj nula, kao i njegov prijatelj šeik Dubaija, ima debeli novčanik pa umesto svih nas plaća vakcine vlastitim novcem… Hvala mu. I molim ga da najzad stane… Kada se sabere ukupan broj vakcina koje je već „obezbedio“, to skoro da prevazilazi ukupan broj stanovnika Srbije. Očito da altruizmu Broja nula nema granica… Ili će vakcinisati celu bivšu Jugu? Samo da naporima Jovane Stojković i ostalih antivaksera koje vlast podržava („mirne“ neće da ih hapsi) vakcinama istekne rok! Dok duplo veći Izrael nakon vekcinacije ima samo stotinak zaraženih, mi imamo Garu koja se bocka na Sokocu. Dok London od 10.000.000 ljudi ukida lockdown jer danima tamo niko ne umire, mi imamo Jovanu i ostale kako igraju kolo oko spomenika Nemanji… I Dačića, koji nesmetano na TV širi antivakserske stavove! Njega i ne treba hapsiti jer će se kad-tad vratiti u opoziciju, samo još malo da proceni da je to konjukturno. Klovn će uskoro promeniti publiku. Neka, ovo je vreme Makijavelija i Klauzevica.

I na kraju smo saznali da nije važno ko si nego čiji si. Tako nad sudbinom tragično preminulog Panonskog Mornara lamentiraju oni „državni“ mediji koji su nedavno o njemu pisali kao o „Panonskom govnaru“ ili kao o „Panonskoj pizdi“ (kada su ove reči mogle na naslovnice Kurira i Informera, moći će i na unutrašnju stranu Danasa). Lamentira i država koja je doskoro zabranjivala koncerte Balaševića (na primer 2020. u Nišu, gde se čak i tadašnji gradonačelnik branio rečima da ne može pomoći jer „ima nekog ko je iznad mene“)…

Stoga, samo Ujedinjeni protiv kovida nastavljaju da brinu o životu. Vlast je, očigledno, savladala (naprednjacima imanentni) Tanatos instinkt.

Zato dosta filozofiranja o „čistoti opozicije“, o biografijama i ostalim glupostima – svi u jedan red! Ko to ne razume ne razume Srbiju, srpski jezik, ni šta znači nama omiljeni termin – sabornost.

Brinuće se oni o izmišljenim atentatima, o „izdajnicima“, o N1 i Jeleni Zorić, o vitaminima… sve dok svi zajedno ne ustanemo i najzad kažemo: aman dokle!

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu