Hristovi vojnici bez Hrista 1

Primera ima dosta.

Počev od Andrije Mandića, lidera crnogorske opozicije, koji upućuje poziv „budite Hristovi vojnici i budite spremni“ i opominje da je: „Sto hiljada ljudi potpisalo zakletvu da će braniti SPC.

Više je u Crnoj Gori zakopanog oružja, nego po svim kasarnama i policijskim stanicama.

Spremni smo da ispunimo dužnost na koju su nas zavetovali naši preci. Kada padne prva kap krvi, niko neće otići kod Katnića ili Medenice, nego će zakucati na vrata onome za koga misli da je odgovoran i to treba da znaju Milo Đukanović, Duško Marković i Veselin Veljović.“ Pa sve do iskaza u božićnoj poslanici patrijarha Irineja koja poziva na očuvanje pravoslavlja „po svaku cenu“.

U vezi s tim, potrebno je dati jednu kratku istorijsku genealogiju kako su verski objekti, odnosno hramovi, kao mesta bogosluženja, počeli da se identifikuju sa samom Crkvom kao Božijom ustanovom, tj. kako su postali duhovna blaga vredna žrtvovanja ljudskih života.

Zapravo, kako su u toj božanskoj hijerarhiji vrednosti hramovi postali „svetinje“ i potisnuli čoveka kao „Božiju ikonu“ i „Božije stvorenje“ u drugi plan ili ga sasvim marginalizovali.

Naime, u periodu ranog hrišćanstva hramovi kao prostorije za obavljanje bogoslužbenih radnji uopšte nisu ni postojali. Rani hrišćani su „lomljenje hleba“, iz čega će nastati bogosluženje i evharistija (pričešće) kao njegov centralni deo, obavljali u domovima namenjenim za svakodnevno stanovanje. Crkvu su činili vernici koji su se okupljali na bogosluženju u duhu Hristove maksime: „Gde su dvoje ili troje sabrani u moje ime tu sam i ja među njima.“ To pokazuje da je Crkva kao zajednica hrišćana, čiji su oni osnovni, jedini i suštinski konstitutivni faktor, daleko starija od hramova koji će nastati nekoliko vekova kasnije i postati predmet najvišeg obožavanja.

Tek sa državnim priznanjem hrišćanstva, početkom IV veka od strane cara Konstantina, dolazi do transformacije hrišćanstva i prelaska sa „mobilnog“ načina života ranih hrišćana na „stacionarni“, kada su verski objekti vremenom postepeno bivali sakralizovani ili divinizovani.

Akcenat svetosti se sa čoveka, prema hrišćanskom učenju „hrama Duha Svetoga“, preneo na same hramove – buduće „svetinje“.

U poodmaklom periodu sakralizacije hramova dolazi do, marksistički rečeno, njihovog otuđivanja od samog čoveka.

Sakralizacija je vodila u sve dublji idolopoklonički odnos vernika prema svetinjama.

Hramovi se počinju doživljavati ne više kao puko sredstvo, odnosno prostorije za obavljanje bogosluženja, sa svojom krajnje praktičnom svrhom zaštite od vremenskih uslova tokom bogosluženja i prerastaju u cilj po sebi, u samosvrhu i najvišu vrednost.

Hramovi postaju nezavisni i samodovoljni entiteti kojima vernik nema šta dodati niti oduzeti, već jedino da im se klanja i obožava. Hramovne svetinje počinju da se identifikuju sa samom Crkvom.

Za razliku od perioda ranog hrišćanstva kada su hrišćani bili surovo proganjani i pogubljivani, što je bio faktor njihove nepogrešive moralne i duhovne selekcije, priznanje hrišćanstva donosi komfor i privilegije onima kojima mu pripadaju.

Uporedo s tim dolazi do sekularizacije hrišćanstva – opadanja crkvene i moralne discipline.

Dolazi do masovnog osipanja iskrenih vernika koji sve manje posećuju hramove i čija se pobožnost najčešće svodi na običajno, folklorno praktikovanje vere.

Zbog takvog udaljavanja od crkvenog života vernici sve manje doživljavaju sebe kao suštinski faktor na kojem počiva Crkva kao zajednica vernika (eklisia) i to težište sada prenose na „svetinje“ kao prioritetni, osnovni i suštinski nosilac crkvenosti.

Današnji prosečni ili dominantni srpski pravoslavni vernik nema svest o tome da svojom ličnošću i sam čini Crkvu, već odlazi u „crkvu“ (tj. hram) prema kojoj se odnosi sa strahopoštovanjem, koja ga svojim značajem daleko nadilazi umesto da mu služi kao praktično bogoslužbeno sredstvo.

Tako čovek počinje da od svoje rukotvorine gradi idole koje počinje da obožava i u odnosu na koje sebe percipira kao inferioran i manje vredan.

On tom svojom idolatrijom hramova narušava hrišćansku hijerarhiju vrednosti u kojoj je čovek kao Božija tvorevina daleko iznad svih svojih rukotvorina, ali i Božijih tvorevina (anđela i životinja).

Tu dolazi do inverzije, naopakog sistema vrednosti, jer nije čovek radi hramova već hramovi postoje zbog čoveka. Nije čovek radi subote već je subota zbog čoveka.

Ta zamena mesta vernika i hramova na listi vrednosnih prioriteta naročito je vidljiva i jasna u nekim izuzetnim i vanrednim situacijama, tj. u vreme velikih praznika kada se zbog brojnosti vernika, koje hram ne može da primi, bogosluženje vrši pod otvorenim nebom, ili u drugim prostorijama, kao na primer u parohijskom domu u toku zimskih meseci kada u hramu nema grejanja.

Osim toga, same crkvene vlasti ponekad znaju da preduzmu rušenje određenih hramova zbog njihove dotrajalosti ili radi zamene hrama manjeg kapaciteta onim prostranijim. Takav čin se ne smatra bogohulnim ili skrnavljujućim, uprkos tome što se smatraju svetinjama. I među samim sveštenstvom mogu se čuti iskazi da su hramovi samo sredstvo bogosluženja.

Ali je ipak daleko dominantniji onaj crkveni diskurs u kome oni imaju status svetinja.

Čak postoji i hijerarhijski poredak svetinja u kome se izdvajaju „velike svetinje“.

Iza svih tih problematičnih i apsurdnih poziva na borbu za više i svete ciljeve stoji jedna zapaljiva retorika na zapaljivom tlu i suluda destruktivna i autodestruktivna težnja kojom se pokušava opravdati nekakva potreba za uzvišenom odbranom svetih stvari.

Navodni „Hristovi vojnici“ su spremni na ličnu žrtvu za „vekovne svetinje“ ali ne i za Hrista, čija je ličnost – koja personifikuje sve suprotno od poziva na nasilje i nasilno rešavanje problema – potpuno skrajnuta.

Na taj se način oživljava paganska duhovna epoha sa svetilištima kao mestima obožavanja ali i žrtvoprinošenja životinja i ljudi. I tu dolazimo do logične zapitanosti: nisu li Hristovi vojnici zapravo mnogobožački žreci?

Autor je sociolog iz Niša

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.