Hronika ulične šetnje

S obzirom na to da je završetak nepoznanica smnogo znakova pitanja – ne zbog neizvesnosti da li će na kraju princeza poljubiti žabu koliko zbog činjenice da je previše žaba-kandidata koje bi da se preobrate u princa – kreketanje u žabokrečini je dobilo oblik nesnosne horske kakofonije nastale pre više od četiri meseca s tendencijom da za sobom u mulj odvuče i ono malo preostalih zdravih lokvanja koji se opiru plutanjem na površini. Zamršeno do-zla-boga, je l’ da?

Onda, da počnemo. Ipak, bilo je to ovako.

A biće, sva je prilika, prva i poslednja kolumna koju pišem a u kojoj neće biti nijednog ličnog imena i prezimena. Zašto? Zbog toga što će se među žabama, princezama, prinčevima, bari, žabokrečini,kaljuzi, mulju i lokvanjima prepoznati glavni akteri bajke koja je sve samo ne bajka. Ako razumete ovu malu igru reči.

Dakle, 8. decembra godine koja je za nama, padala je neka dosadna kiša, slutilo je da će – daleko bilo – biti „daleko malo“ ljudi na platou Filozofskog fakulteta u Beogradu, na prvom protestnom skupu protiv vlastodržaca, njihovog odnosa prema građanima države čiji su najamnici i, da ne nabrajam (potrajalo bi), svega što ugnjetava slobodu u svim njenim pojavnim oblicima.

Jedan od povoda za protest bio je napad na predsednika Levice Srbije kojem je u Kruševcu neko s pomerenom pameću štanglom naneo povrede glave. Pala je prva krv.

Na protestu kod spomenika Njegošu trebalo je da govore jedna glumica i košarkaški trener, ali to se nije dogodilo uprkos njihovo prisustvu u masi. Tome je prethodila rasprava na tviteru u kojoj se veliki deo javnosti usprotivio njihovom nastupu, te je tako polarizovano javno mnjenje uslovilo da to dvoje istaknutih ličnosti budu samo brojevi u masi.

Pozoveš ih, znaš da će mnogi biti protiv, da zbog njih neće doći na protest i finiširaš odlukom da se oni ne obrate narodu. Zvuči kao teorija zavere? Ili ne zvuči?

Sledeće subote, 15. decembra, predstavljajući se kao jedan od organizatora, s kamiona se oglasila riđokosa devojka najavom da je naredno okupljanje 16. januara!?Riđokosa je okupljenima dala jednomesečni odmor, što se tumači kao: odmorite se za predstojeće praznike, uživajte u snežnim radostima, pravite Sneška Belića i skijajte.

Sankanje nije pomenuto ali je nasankavanje bilo vidljivo kao pun mesec u vedroj noći. Nije prošlo, građani su odlučili – vidimo se već sledeće subote. Tako i bi.

Devojka s kosom u boji kane, sve tvrdeći da ju je neko „stariji“ posavetovao da protesti dobiju godišnji odmor, već u sledećem naletu svog superega nahranjenim savetima „starijih“ predlaže gađanje RTS-a jajima na šta opet dobija salvu negodovanja zbog čega je akcija Jajima na Javni servis sprečena. Performans Hranom u ljusci na zgradu od čvrstog materijla diskreditovao je ljubiteljku jaja koja je, gle, čuda, osvanula na naslovnoj stranici jednog nedeljnika ovaj put evoluirana kao koordinatorka. Kud se dede funkcija organizatorke?

I, takoo, rekao bi glumac koji snima babe i sela, ravne gore i one brdovite, nastavljene su šetnje po ciči zimi, broj građana na ulici je rastao do nekoliko desetina hiljada, bilo je neponovljivih govora poput onog 19. januara u kojem je filmski čika Velja iz „Lepih sela…“ bacio oporu bonu pred noge svim učesnicima u igri, i vlasti i opoziciji.

Ovim drugim, to se nimalo nije dopalo. Bio je to znak da Velja ubuduće može da igra naslovnu rolu u rimejku „Otpisani“. Eventualno i možda.

Potom su na red došle ingeniozne ideje kreativnog tima organizatora – koji je sve vreme tvrdio da on to nije (sic!) – poput lepljenje sličica u Terazijskom tunelu koje su opstale taman toliko koliko je bilo potrebno da začelje kolone izađe iz tunela. O tome kako je radio vodeni šmrk, mogu da pišu radnici Gradske čistoće u svojim memoarima.

Opsada, blokada zgrade RTS-a ili kako se to već zvalo, podrazumevala je i rejv žurke u njenom dvorištu, a gde je rejv tu su i točilice za pivo, samo za tu priliku pozajmljene iz kluba jedne od stranaka članica Saveza za Srbiju. Građani koji niti vole pivo a još manje rejv, odustali su od zabave što je drastično smanjilo njihov broj koji je ionako iz subote u subotu bio u osetnom padu.

U toj noći piva i pene, slada i hmelja, dogodio se desant na RTS. Upad u prostorije oteo se kontroli i učinio još jednu medveđu uslugu protestima koje ćemo imenovati pravim imenom – subotnje večernje šetnje. Motorna testera bila je tu samo artefakt iz fundusa namenjen loše režiranoj farsi. Kao i riđokosi selfi uslikan u opštem metežu po hodnicima Javnog servisa.

Sutradan, sazvana je hitan sastanak građana za nedeljnu podnevnu šetnju ispred Predsedništva a sa ciljem da se stanar te ustanove ostavi u blokadi živim zidom, ljudskim telima preko puta kojih je stajao jedan isti takav zid od krvi i mesa. Oklopljen i do zuba naoružan. Batali opsadu građevine arhitekte Stojana Titelbaha iz vremena Aleksandra I Karađorđevića, idemo pred Gradski SUP, tamo je žurka bolja. Podrška uhapšenima zbog upada u RTS ispred policijske postaje potrajala je taman onoliko koliko je bilo potrebno da se shvati da je i to građevina od cigle, maltera i betona. Ajmo dalje.

Organizator, koji sve vreme odbija da se javno deklariše kao takav, najednom dobija krila, tuđu intelektualnu svojinu (onog filmskog čika Velje!) #1od5miliona registruje kao svoju, Riđokosa u APR-u od toga pravi NVO, preduzeće, firmu, STR ili nešto od toga. Još jedan faul. Ovaj put za žuti karton pred isključenje.

U međuvremenu, zazelenelo je, zimske jakne pohranjene u ormare, pa laganije prolećno obučeni stigosmo do Narodne skupštine 13. aprila, poznatog i kao Dan D do kog je dat rok da troje ljudi s najvišim državnim funkcijama podnesu ostavke. U tom trenutku buduća (sada već aktuelna) potpredsednica Stranke Sloboda Čačak i Bože pravde obećala je građanima da se, ukoliko zahtevi ne budu ispunjeni, ostaje na ulici do njihovog ispinjenja.

Zahtevi, na koje su ono troje prozvanih obratili pažnju koliko i na smrdljiv sir, nisu ispunjeni, plato i ulice ispred Skupštine ostali su pusti. Samo se pozivarka popela stepenicu više u svojoj trećoj stranci s dresom najdražih boja. A, da, bio bih grešan kada ne bih naveo da su postavljeni novi zajtevi: pregovori s vlašću o fer, korektnim i slobodnim izborima, smena članova REM-a i rukovodstava RTS i RTV.

Sutradan ujutru, na prazan stomak, od glavnokomandujućeg svim i svačim u ovoj državi stigao je odgovor – zaboravite na sve to.

Potom, jedan Čačanin, po zanimanju lider, poručuje da ukoliko ni ti zahtevi ne budu ispunjeni ostaje rok od šest dana, u protivnom, čitajte pažljivo, slovo po slovo: totalna građanska neposlušnost i blokada cele Srbije.

Dok ovo pišem prošlo je gotovo dva puta po šest dana, mi građanski poslušni (i poniženi!), Srbija blokirana koliko i karipsko ostrvo na koje nikada nećemo ići.

Ulica sada tihuje.

Od početka, bile su to porodične vikend šetnje sa sitnom decom i kućnim ljubimcima, ko šta od toga ima (viđao sam i one koji su u zembiljima nosili provijant iz okolnih radnji), a neki bogami i vešala pa i vodokotliće; malo pištanja plastičnim igračkama namenjenim takvim prigodama i sporadičnim, mlakim i neubedljivim povicima Uaaaa, lopovi!

Sve u svemu, ono što bi u osnovi i od početka trebalo da budu bunt, bojkot i svakodnevne demonstracije – pod uslovom da je to neko iskreno želeo – svelo se na šetnje, karnevalske povorke, maškare, preformanse i besciljne neinventivne ideje. Osim građana, takav vid borbe nije želeo onaj ko je sebe promovisao u novu političku snagu sve nadajući se da će dogodine u ovo vreme materijalozivati sve one tunelske nalepnice, rejvove, piva, testere.

A bogami, i selfije i jaja.

Pitate se šta bi s onim žabama s početka. Konsultujte Aristofana. Pisao je komediju o Atini s kraja Peloponeskih ratova. Neka tumačenja govore da je ukazivao Atinjanima na moguć spas u ratu sa Spartom. Drugi opet kažu da je naslov njegovog dela „Žabe“  parodija, aristokratsko, oligarhijsko intelektualno blebetanje i demokratsko demagoško kreketanje.

Preostale su još samo nada i vera u ono malo zdravih lokvanja koji neće potonuti.