Fodo: Medija Centar

To su ugrubo bile teme „španskog“ razgovora sada već bivšeg potpredsednika austrijske vlade i navodne ruske investitorke koje su Hajnca Kristijana Štrahea koštale fotelje vicekancelara.

Štrahe je u tom razgovoru budućoj poslovnoj partnerki iz Rusije obećavao „kule i gradove“ u zamenu za milionske „donacije“ njegovoj Slobodarskoj stranci kako bi postala najjača partija u Austriji. „Posle toga možemo da pričamo o svemu“, bila je Štraheova obećavajuća ponuda navodnoj nećaki ruskog tajkuna Igora Makarova, koja je izrazila želju da investira više od 250 miliona u Austriju ali da kapital ne može da stavi u banku jer nije potpuno legalan.

Objavljeni snimak „španskog“ razgovora izazvao je politički cunami u Austriji koji je potopio Vladu i izazvao prevremene parlamentarne izbore. Ali, ti noćni pregovori austrijskog vicepremijera i izaslanice ruskog investitora otkrili su mnogo više – kako se preko državnih resursa, uz pomoć korupcije i stranih investitora „prikuplja“ novac za „poslovanje“ partije i oblikuje kontrola poluga političke moći.

Da je „Štraheov model“ samo problem Austrije, Srbija ne bi imala razlog za brigu. Nimalo slučajno Štrahe u tim noćnim pijanim razgovorima spominje Srbiju. U prvim reakcijama srpski mediji skloni su oceni da nas je Štrahe ocrnio. Jeste da je za Srbiju prvo rekao da je „fantastična zemlja“, ali je kasnije u razgovoru savetovao rusku „investitorku“ da u našu zemlju ne investira jer su nekim njegovim prijateljima firme „izvučene ispod guzice“. Samo dan-dva kasnije guvernerka srpske Centralne banke Jorgovanka Tabaković očajno bezuspešno pokušala je da retušira Štraheovu ubitačnu sliku Srbije tvrdnjom „da je ekonomsko okruženje u Srbiji stimulativno za poslovanje i da NBS radi na podsticanju konkurencije“.

Mada važi za velikog prijatelja Srbije, Štrahe nepogrešivo zna s kim ima posla u Beogradu kad je u pitanju „stimulativan ambijent“ koji podstiče (zlo)upotrebu biznisa sa stranim investitorima za prikupljanje stranačkih „donacija“ i izgradnji političke moći. A sve u cilju „istorijske privredne obnove“ zemlje.

Kao i Štrahe u Beču, tako i Aleksandar Vučić u Beogradu stalno razmišlja kako da obezbedi novac za jačanje konkurentske sposobnosti svoje Srpske napredne stranke i materijalno je osposobi da ostane najjača partija. I odlučio se da kao prvi masivni izvor finansiranja koristi državne resurse i strane investitore. Novi strani ulagači toliko su postali dominantan izvor investiranja u državne resurse da domaći poslovni ljudi, koji bi ulagali u Srbiju, već nekoliko godina ukazuju na otvoreno i sumnjivo favorizovanje stranih investitora.

Predsednik Srbije najpre je novim stranim investitorima ponudio na prodaju nešto od nacionalnih resursa: Jat ervejz, deonice auto-puta, Železaru, rekonstrukciju i izgradnju pruga, RTB Bor, Aerodrom „Nikola Tesla“, Galeniku, PKB, parkiranje u Beogradu, poljoprivredno zemljište po Vojvodini, Luku „Novi Sad“…

Šta se pokazao kao zajednički imenitelj te ponude?

Standardni element takve ponude je tender s jednim, poznatim kupcem (retko se pojavi još jedan ponuđač, ali fingiran) koga predsednik države izabere za strateškog investitora. Zatim, predsednik dovede tu stranu kompaniju u Srbiju, pregovara s njenim ili predstavnicima države iz koje ta kompanija dolazi i na kraju ugovora posao. U paketu ponude, predsednik države obično prodaje radnu snagu za tu investiciju i ugovara njenu cenu, a radnici se ne zapošljavaju na konkursu Zavoda za zapošljavanje nego po spisku lokalnog odbora SNS-a.

Predsednik zatim pregovara, ugovara i daje stranom investitoru povlašćenu cenu struje i gasa (ako treba gradi i gasovod), odobrava poreske olakšice, oslobađa doprinosa i daje subvencije po radnom mestu. Ni to nije sve. Predsednik ume da kaže, na primer, italijanskim investitorima: „Dođite kod nas, daćemo vam 10 odsto bolje uslove nego što možete da dobijete bilo gde u okruženju“, a onda turskim investitorima kaže: „Ko god vam u okruženju ponudi bolje uslove, dođite kod nas, dobićete za pet odsto bolje uslove nego bilo gde drugo u okruženju i za to vam lično garantujem.“

Sledeća karakteristika je da su svi do sada ugovori sa stranim investitorima o prodaji nacionalnih resursa tajni i nijedan do sada nije obelodanjen. Najčešći odgovor vlasti na zahteve za objavljivanjem tih ugovora je: „Kako da ne, biće uskoro objavljen, ali samo da znate, to je najbolji mogući ugovor.“

Uz takve ugovore obavezno ide informacija šta je sve strani investitor dao Srbiji, ali nikad nije obelodanjeno šta je Srbija dala stranom kupcu i koliko će to da košta građane. Na primer, šta je po ugovoru sve od infrastrukture u Surčinu dobila na korišćenje kompanija Vansi kao koncesionar beogradskog aerodroma, zatim koliku cenu struje plaćaju i da li su oslobođeni i kojih poreza i doprinosa Železara Hestil i „Serbia Zijin Bor Copper“ (bivši RTB Bor), da li novi vlasnik Galenike ima i kakav ugovor s Republičkim fondom zdravstvenog osiguranja…

I investitori koji grade fabriku na ledini (tzv. grinfild investitori: proizvođači čarapa, farmerki, auto-kablova) imaju olakšice i povlastice o kojima se ništa ne zna jer se ugovaraju u četiri oka.

Svi ti investitori imaju direktnu vertikalnu prohodnost kroz sistem koju im je obezbedio predsednik države. Ne zna se, niti je ikad obelodanjeno, koja je državna institucija u Srbiji pregovarala sa Ziđin Majningom ili turskom firmom Tai group o visini zarada i uslovima rada u tim firmama, o umanjenom porezu, ekološkim uslovima ili subvencijama po radnom mestu.

Takav „štraheovski“ način privlačenja stranih investitora mogao bi da bude odlučujući argument kompanije Folksvagen da konačno zaobiđe Srbiju u traženju zemlje pogodne za izgradnju nove fabrike.

Novi investitori koji su došli direktnom pogodbom s predsednikom države i prihvatili takav model vertikalnog ugovaranja biznisa mogu u Srbiji da se osećaju potpuno komotno, takoreći „ko bubreg u loju“. Oni faktički žive u poslovnim oazama u kojima ne važe ista pravila poslovanja kao u ostalim delovima Srbije za „obične“ firme.

Te zaštićene oaze nalik su dobro poznatom modelu poreskog raja i zato onaj ko je član „oaze“ nema potrebu da se integriše u važeći privredni sistem Srbije. Taj model, na primer, onemogućava radnike da se žale na plate ili uslove rade legalnim državnim institucijama u Srbiji jer su njihovi poslodavci zaštićeni nekom vrstom opšteg prećutnog ekonomskog „leks specijalisa“ koji su potpisali s najmoćnijim čovekom u državi. Vlasnici takvih firmi u Srbiji posluju u zatvorenom sistemu u kome skoro sve sirovine i repromaterijale uvoze (osim energije), a svu proizvedenu robu izvoze.

Oni gotovo ništa ne rade za srpsko tržište. Nije zabeležen slučaj da se ti novi investitori (za razliku od „starih“) žale na poslovni ambijent u Srbiji, njima ništa ne fali. Na poslovni ambijent već godinama žale se „stari“ investitori, okupljeni u Savetu stranih investitora (FIC), koji su došli u Srbiju do 2012. godine. NJima je u poslednjih desetak godina uvek nešto smetalo u poslovnom ambijentu – korupcija, kašnjenje dozvola, inspekcije, rad na crno… i prilježno su predlagali mere za njegovo popravljanje.

Uticaj FIC-a na kreiranje dobrog poslovnog ambijenta bio je značajan, ali su u poslednje vreme skrajnuti i zapostavljeni. Zanimljivo je, međutim, da u FIC-u nema investitora koje je poslednjih pet-šest godina u Srbiju doveo predsednik Vučić.

Drugi izvor finansiranja svoje partije preko državnih investicija Vučić je našao u međudržavnim aranžmanima s prijateljskim državama – Kina, Rusija, Turska… s čijim predsednicima (ili premijerima) takođe u četiri oka pregovara o ulaganjima tih država ili njihovih državnih kompanija u Srbiju. Radi se uglavnom o infrastrukturnim projektima (auto-putevi, železnica, gasovod) koji se finansiraju klasičnim kreditima. Nepoznanica su, naravno, uslovi pod kojima predsednik Vučić zadužuje Srbiju. Zebnju, međutim, najviše izaziva činjenica da su zemlje s kojima Srbija ima takve međudržavne aranžmane među najkorumpiranijim državama na svetu, po oceni relevantnih međunarodnih institucija.

Treći vid prikupljanja „donacija“ za finansiranje kontrole poluga političke moći u Srbiji su poslovni aranžmani s finansijski jakim državnim firmama – EPS, Telekom, Srbijagas. U ovom modelu samo odabrani biznismeni i firme mogu da isisavaju novac iz državnih preduzeća. Prvi uslov je da su vlasnici tih firmi članovi i simpatizeri vladajuće SNS, a drugi – da deo isisane zarade „doniraju“ partiji.

Autor je novinar

Povezani tekstovi