Ima li demokratije bez partijskog pluralizma? 1Foto: CRTA

Srbija se često označava kao partokratsko društvo čime se ističe nadmoć političkih partija u političkoj, ali i svakoj drugoj sferi društva. Uprkos takvom dominantnom položaju, sam partijski sistem nije posebno stabilan, niti partije uživaju visoko poverenje među građanima Srbije.

Srbija nije izuzetak po partokratskim tendencijama – partije su najvažniji akteri u mnogim društvima, ali njihova moć je komparativno manja. Drugim rečima, postoje mehanizmi poput medija, civilnog društva ili institucija koji mogu da reaguju i ograniče ili ospore uticaj partija.

U Srbiji su partije ovakvu poziciju zauzele ograničavanjem prostora za druge aktere (npr. kroz centralizaciju odlučivanja), ali i usporavanjem izgradnje nezavisnih institucija poput Agencije za sprečavanje korupcije ili REM.

Kada se na ovako nadmoćnu poziciju partija nadogradi dominacija jedne od njih, onda dobijamo sistem u kojem je politička moć toliko neravnomerno distribuirana da više ne možemo govoriti o minimumu demokratskog poretka – slobodnim i poštenim izborima. Po tome se Srbija razlikuje od drugih stabilnih demokratija koje imaju predominantnu partiju (uobičajeni su primeri skandinavskih socijaldemokratskih stranaka) ili država u kojima u dužem periodu vlada jedna stranka (poput nemačke Demohrišćanske unije).

Po čemu je karakteristična partijska scena Srbije?

Nasuprot velikoj ideološkoj polarizaciji iz prve post-Miloševićeve dekade, danas je politička scena skoro ispražnjena od pluralizma – to je pre svega ishod ideološkog razvoja SNS koja se postepeno pretvorila u stranku koja zastupa brojne kontradiktorne stavove, naročito kada u obzir uzmemo koaliciju koju SNS predvodi na izborima ili celokupnu vladu.

Gledano iz druge perspektive, naprednjaci taktički odbijaju da se odrede prema bilo kom važnom pitanju sa kojim se Srbija suočava. Primeri ovakvih balansiranja su brojni: nemačke zastave koje su servilno prekrile Beograd prilikom posete Angele Merkel i konstanta anti-zapadna retorika; zahtevi da se sluša struka i država u epidemiji, ali i odbijanje da se nose maske i sprovode nepopularne mere; formalno podržavanje borbe za rodnu ravnopravnost uz ignorisanje pitanja kada se pod optužbama nađu predstavnici vlasti…

Nosilac ovakvog ideološkog profila je neosporni lider naprednjaka, Aleksandar Vučić, koji istovremeno pokriva sve druge aktere i organe stranke, sprečavajući njihovo profilisanje i razvoj, što će, jednog dana kada SNS ode sa vlasti, započeti još jednu veliku rekonstrukciju partijskog sistema.

Nasuprot naizgled monolitnoj vlasti, iza velikog lidera i predsednika stoji atomizovana i podeljena opozicija. Linije podela su ideološke i programske, taktičke (odnos prema vlasti, bojkot vs. učešće), ali i personalne.

Konfuziji doprinosi konstantno previranje, nastajanje novih stranaka i aktera koji vide svoju šansu u situaciji u kojoj niko nije predvodnik, niti prvi među jednakima.

Ideološka i taktička podeljenost opozicije se najbolje vidi u konstantnoj borbi između pristupa jedne liste (stvaranje nove verzije DOS-a) i pristupa više kolona koje bi bile ideološki homogenije, kao i potrazi za programskom i tematskom osnovom za kampanju.

Rastuća popularnost ekoloških tema poslednjih nekoliko godina i prilagođavanje stranaka ovom trendu takođe pokazuje nestabilnost ideoloških profila većine stranaka.

Konačno, veze partija sa građanima su oskudne, o čemu govori i značajno nepoverenje u političke institucije, čak i kada je reč o glasačima vladajućih partija.

Partije ovde nisu jedini “krivac” – civilno društvo ne daje dovoljno podsticaja i ne artikuliše interese građana tako da vrši pritisak na partije; veze između građana, organizacija civilnog društva i partija su prilično slabe i zasnovane na jednosmernoj top-down komunikaciji.

Posebno je zabrinjavajuće što se ovi trendovi ne menjaju od samog nastanka višepartizma što znači da ne možemo očekivati snažniju institucionalizaciju partijskog sistema u narednim godinama.

Autor je vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka, Univerziteta u Beogradu i urednik Crtine publikacije “Podrivanje demokratije”

Studija „Podrivanje demokratije – Procesi i institucije u Srbiji od 2010. do 2020. godine“, koja  analizira ključne političke i društvene procese u poslednjih 10 godina u Srbiji dostupna je na sajtu demokratija.crta.rs dok je kompletna analiza “Političke partije i demokratija” profesora Spasojevića dostupna ovde.

 

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Ima li demokratije bez partijskog pluralizma?”

  1. Samo u politicki nepismenime drustvima demokratiju opisuju kao partijski pluralizam.Jos je gore kad razlicitost silom uguravaju u jedinstvo I pravdaju jedinstvenoscu.Dzaba skolovanje kad ti drze kasiku u grlu.Nije vazno da li je u kasiki med ILI sirup ,zardjala ILI zlatna,moras gutati sta ti se servira,a jednog Dana te nauce da kad nema vices kill.E to u Srbijici zovu Zakon samoodrzanja energije. Sinergicno prakticno kadkad I Makijavelisticki. Mirno spavaj duso moja noc je hladna Zvezda tvoja ….❣️

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.