Građani i dalje misle da treba ukinuti rijalitije: Šta je pokazalo istraživanje o stavovima građana posle masovnog ubistva u Ribnikaru?

Zanimalo nas je da li se percepcija ovog događaja menja u odnosu na prvobitni snažni utisak koji je ovaj događaj proizveo. Na Institutu društvenih nauka sproveli smo onlajn anketno istraživanje o stavovima građana o obrazovanju u Srbiji u periodu decembar 2024-april 2025, uključujući stavove o Ribnikaru. Na pitanja o Ribnikaru je odgovorilo 2039 ispitanika. U našem uzorku su nešto više bile zastupljene žene, ispitanici sa visokim obrazovanjem i politički opoziciono orijentisani građani.

Ribnikar i društvo

Na pitanje „Šta su glavni razlozi koji su doveli do ovog događaja“ ispitanici navode dostupnost oružja (74%), poremećenu ličnost izvršioca (67%), nedovoljnu brigu roditelja o mentalnom zdravlju dece (67%), visok nivo nasilja u društvu (61%), medijske sadržaje u kojima se promoviše ili toleriše nasilje (60%), nedovoljno oštre kazne za maloletne prestupnike (47%), publicitet sličnih događaja u svetu (39%), preuzimanje zapadnih vrednosti (27%), gubitak autoriteta nastavnika (25%) i takmičarsku kulturu u školama (23%) kao faktore koji su ‘veoma uticali’.

Razlike u polu su najizraženije kada je u pitanju takmičarska kultura u školama (60% žena smatra da je takmičarska kultura uticala naspram 42% muškaraca). Slede stroge kazne za maloletne prestupnike (75% žena naspram 67% muškaraca) i dostupnost oružja (95% naspram 88%).

Na pitanje „Koliko bi sledeće aktivnosti doprinele da se događaji poput onog u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ spreče u budućnosti?“ ispitanici navode ukidanje rijaliti programa na televiziji (86%), posvećivanje nekoliko nedelja svake školske godine razgovorima o toleranciji i empatiji (75%), uvođenje novih profesionalnih službi u škole, pre svega specijalnih pedagoga i kliničkih psihologa (71%), lakše odstranjivanje problematičnih učenika iz obrazovnih ustanova (65%), promenu naglaska školskih programa sa gradiva na socijalne veštine (60%), promenu vlasti u Srbiji (59%), obeležavanje događaja iz Ribnikara svake godine prigodnom ceremonijom kao dan sećanja (57%), spuštanje granice krivične odgovornosti na uzrast od 10 godina (56%), uvođenje senzora za detekciju metala u školama (55%), redovne vežbe simulacije opasnih situacija u školama (50%), izgradnju memorijalnog centra da se događaj iz Ribnikara nikad ne zaboravi (50%) i ukidanje školskih takmičenja (6%). Razlike među polovima najizraženije su kod podrške pomeranju težišta školskih programa sa gradiva na socijalne veštine (65% žene naspram 43% muškarci), spuštanju granice krivične odgovornosti na 10 godina (60% naspram 46%), uvođenju kliničkih psihologa u škole (74% naspram 62%) i senzora za detekciju metala (58% naspram 47%).

Pokazalo se da neki dominantni medijski narativi imaju dugoročni efekat na javno mnjenje. Recimo, opstala je ideja o ulozi rijaliti programa na porasta nasilja u društvu, uključujući i ekstremni događaj u Ribnikaru. Međutim, gotovo konsenzualna podrška snižavanju granice na za krivičnu odgovornost odmah nakon događaja, u našem istraživanju ima umerenu podršku. Građani su podeljeni oko ovog rešenja, što govori da su situacioni efekti Ribnikara izbledeli.

Upitani koliko su odgovorni sledeći akteri za događaj u OŠ „Vladislav Ribnikar?“ naši ispitanici „veoma odgovornim“ smatraju počinitelja zločina (83%), oca počinitelja zločina (73%), majku počinitelja zločina (66%), vlasnika i zaposlene u streljačkom klubu (37%) i rukovodstvo, stručnu službu i nastavnike škole (13,2%). Suprotno logici krivičnog zakonodavstva, najviše ispitanika smatra da je dečak odgovoran za zločin. Iako je neposredno nakon događaja bilo dosta prozivanja škole, ispitanici ne pripisuju školi veliku odgovornost – samo 13% smatra da su odgovorni rukovodstvo, stručna služba i nastavnici škole.

Na pitanje „Kako danas vidite događaj u Ribnikaru?“ naši ispitanici najčešće kažu da je taj događaj pokazao koliko smo duboko potonuli kao društvo (69%), da je pokazao da roditelji ne vode dovoljno računa o svojoj deci (61%) te da je promenio naše shvatanje škole kao bezbednog mesta za decu (61%). Upola manje ispitanika misli da je to događaj koji običan čovek ne može da razume (36%) i da je Ribnikar pokazao da deca mogu biti zla (31%), dok oko četvrtine ispitanika misli da je ovaj događaj pokrenuo dugoročne društvene promene u Srbiji (27%). Malo ispitanika veruje u medijske spinove koji su se pojavili nakon tragedije o misterioznom ili spolja indukovanom događaju (terorizam), jer je svega oko 10% odgovorilo „Ko zna šta se tu stvarno desilo“. Pri tome treba imati u vidu da je naš uzorak više opoziciono orijentisan.

Ribnikar i politika

Imajući u vidu visok stepen političke polarizacije u Srbiji, političku orijentaciju ispitanika nismo merili direktnim pitanjem o stranačkoj pripadnosti. Ipak, o njoj možemo da zaključimo indirektno na osnovu stava o pitanju da li bi promena vlasti u Srbiji doprinela sprečavanju budućih događaja poput onog u Ribnikaru. Ako odgovore 4 i 5 tretiramo kao opoziciono orijentisane ispitanike (n=1.222), odgovore 1 i 2 kao simpatizere vlasti (n=331) dobijamo neke interesantne rezultate.

Opoziciono orijentisani ispitanici daleko češće smatraju da je do tragedije doveo visok nivo nasilja u društvu (96% naspram 73%) i medijski sadržaji u kojima se promoviše ili toleriše nasilje (93% naspram 79%), a nešto češće i nedovoljna briga roditelja o mentalnom zdravlju dece (97% naspram 89%) i dostupnost oružja (95% naspram 89%). S druge strane, ispitanici naklonjeniji vlasti znatno češće biraju „preuzimanje zapadnih vrednosti“ kao uzrok (67% naspram 42%). Stavovi o poremećenoj ličnosti izvršioca (95% naspram 93%), nedovoljno oštrim kaznama (74% naspram 72%) i publicitetu sličnih događaja u svetu (75% naspram 76%) bili su gotovo identični u dve grupe.

Opoziciono orijentisani ispitanici daleko češće navode ukidanje rijaliti programa na televiziji (94% naspram 63%), uvođenje kliničkih psihologa u škole (77% naspram 55%), izgradnju memorijalnog centra (58% naspram 35%), godišnju ceremoniju sećanja (64% naspram 46%) i pomeranje težišta školskih programa sa gradiva na socijalne veštine (66% naspram 46%). Stavovi o lakšem odstranjivanju problematičnih učenika (67% naspram 62%), razgovorima o toleranciji (77% naspram 73%), simulacijama opasnih situacija (51% naspram 48%) i spuštanju granice krivične odgovornosti (57% naspram 56%) bili su skoro identični.

Opoziciono orijentisani ispitanici „veoma odgovornima“ češće smatraju vlasnika i zaposlene u streljačkom klubu (42% naspram 30%), majku počinitelja (71% naspram 60%) i oca počinitelja (77% naspram 67%), kao i rukovodstvo, stručnu službu i nastavnike škole (15% naspram 11%). Stav o odgovornosti samog počinitelja bio je skoro identičan (84% naspram 83%). Opoziciono orijentisani ispitanici daleko češće smatraju da je Ribnikar pokazao koliko smo duboko potonuli kao društvo (81% naspram 37%), da je promenio shvatanje škole kao bezbednog mesta za decu (67% naspram 43%) i da je pokrenuo dugoročne društvene promene u Srbiji (33% naspram 15%). S druge strane, ispitanici naklonjeniji vlasti su mnogo češće birali formulaciju „strašno, ali se slični događaji dešavaju i u savremenom svetu“ (48,0% naspram 17%) i nešto češće interpretaciju „taj događaj je pokazao da deca mogu biti zla“ (38% naspram 29%). Stav o roditeljskoj odgovornosti je bio skoro identičan (62% vs. 61%).

Tako je stav prema Ribnikaru ujedno test političke pozicije: za jedne, on je dokaz urušavanja društvenih vrednosti, a za druge, dokaz da je Srbija deo sveta u kome se masovna ubistva u školama dešavaju, kako u demokratskim, tako i u autoritarnim društvima.

Autorke su sociološkinje

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.