Ovo se dogodilo prvi put od kada je postala „svetski čovek“, najmlađi član SANU itd. – da mi se direktno obratila. Pre toga me samo pozdravljala, a na moja pitanja šta komponuje uvek je odgovarala: „Malo sam sujeverna, pa ne bih o tome …“ Uvek bih se iznenadila jer se krećem po svetu i u razgovoru sa najeminentnijim muzičarima, kompozitorima nikada mi niko tako nije odgovorio. Moje pitanje nikada nije upućeno iz larpurlartizma, nego upravo iz želje da saznam šta te osobe komponuju – posebno me, s razlogom, zanimalo šta komponuje Isidora Žebeljan – što će se videti iz nastavka mog pisanja.

Posle ovih nekoliko reči, prijatelj mi je pronašao taj broj novina Danas (petak, 31.12. 2010). Posle čitanja Skice za autobiografiju Isidore Žebeljan ostala sam zamišljena: „Da li neke osobe izbegavaju istinu, ne vole je, ili je ne priznaju – jer im ne odgovara?“ I odlučila da konačno napišem celovitu i bajkovitu istinu o tome kako je prva srpska opera, posle 100 godina od nastanka, prvi put naručena i izvedena u svetu.

Nije ništa tačno od onoga što je napisala Isidora Žebeljan, i ne samo ovom prilikom nego ni ranije u raznim intervjuima. U ovom slučaju: bio je to Radio Beograd, ali dogodilo se ispred ulaza u zgradu – gde se danas okupljaju pušači iz samog radija.

A priča oko prve srpske opere u svetu „Zora D.“ (2003) Isidore Žebeljan ima veoma lepu, čak bajkovitu pretpriču. Pre 2001. nisam poznavala Isidoru Žebeljan, znala sam jedino njenog oca Peru. Kako sam uvek bila u kontaktu s ljudima i muzičkim događanjima u svetu, naročito s britanskim savetom (studirala sam u Londonu), jednog dana, 2001. dobijem pismo od Genesis fondacije sa molbom da im predložim neke mlade ljude s ovih prostora da napišu operu za njihovo „prvo kamerno opersko takmičenje“.

Nekoliko meseci držala sam taj „entriform“ za konkurs i osluškivala i pratila muzički život oko sebe. U međuvremenu sam pozvana u Budimpeštu, na festival savremene muzike, gde sam uspela još puno toga da ispratim i pred kraj boravka želela da pogledam i novu operu Mađara Georga Bihnera „Leons i Lena“. Na mene ova operska bajka nije ostavila poseban utisak. Po dolasku u Beograd, u novinama vidim najavu predstave ovog autora, s istim komadom i scenskom muzikom Isidore Žebeljan. Uspela sam da dobijem poslednju kartu u prvom redu u JDP. I ostala sam očarana muzikom Isidore Žebeljan koja je na mene delovala rečitije nego sam komad. Sutradan sam pozvala Peru Žebeljana i molila ga da dovede na radio kćerku Isidoru, „kojoj bih nešto zanimljivo predala“. Sutradan smo se našli pred ulazom u zgradu radija, kada sam je prvi put videla i upoznala. U nekoliko reči sam joj objasnila šta imam kod sebe i da to njoj poveravam želeći joj puno sreće i uspeha. A na njenu primedbu „Sada moram da proučavam Britnovu muziku!“ odmah sam uskočila: „Ne, pišite svoju muziku! Onakvu kakvu sam čula u JDP.“ I dodala: „Napišite sada Vi operu na osnovu postojeće odlične scenske muzike za ovaj Bihnerov komad!“ To je sve. Ja sam ušla u zgradu, a oni su otišli.

Kasnije sam dobila izveštaj od Genesis fondacije da se u grupi od odabranih devet autora nalazi i Isidora Žebeljan. (Te 2003. dobitnik prve nagrade bio je Irac Jurgen Simpson za kamernu operu Thwaite.) Još u skicama, kamerna opera „Zora D.“ Isidore Žebeljan dopala se Dejvidu Patniju, naručena je i premijerno izvedena u koprodukciji, prvo u Amsterdamu, potom u Bečkoj kamernoj operi – gde sam je i ja videla i uradila neke intervjue – a stigla je i do Beograda i regiona, nažalost i dalje na nemačkom (trebalo je da se prikaže u prevodu, jer je autor domaći!).

Sve ostalo je poznato i o tome često pisano. Naravno, uvek bez ovog uvodnog dela, navođenja inicijatora ovog projekta, mog imena itd. Nisam grešnik, čak se osećam veoma pozitivno i dobro, mimo svega. Važna je celovita istina – da se ne kaže da sam „slučajno“ dala entriform I. Ž.; ili da ju je „u prolazu“ od mene dobila ili u „nekim mračnim hodnicima Radio Beograda.

Autor je muzikolog, urednik i voditelj emisije „Muzika s povodom“ muzičkog programa Stereorama Radio Beograda