Istinom do pomirenja

osvajački?) I šta treba da bude srpska katarza? Odnosno, kako se odnositi prema zločinima prošlosti. Jesu li Srbi pod prinudom pravili zločine braneći se od nečije agresije ili su pravili zločine u ime velikosrpskog projekta, kao agresori?
Srpski antifašisti objavili su nekoliko knjiga i manjih publikacija na ove teme: Stvaranje i razaranje Jugoslavije (1996), O ustanku 1941. i danas (2002), Ratovi u Jugoslaviji 1991-1999 (2002), Antifašistički narodnooslobodilački rat u Jugoslaviji i savremenost (2004) itd. To su samo neki od brojnih pokušaja ne samo grupnih već i individualnih (Todor Kuljić, Latinka Perović, Olivera Milosavljević i drugi) da se daju odgovori na pomenuta i mnoga druga pitanja naše novije istorije. Nije bilo uspeha da se šire pokrene stručna, a pogotovo politička javnost, kako bi se to pretočilo i u školske udžbenike. To ostaje dug koji neće moći da se mimoiđe.
Sigurno je da nisu svi narodi bivše Jugoslavije podjednako krivi za raspad zajedničke države. Osvajački rat, rat za veliku Srbiju, poveo je Miloševićev režim nakon što nije uspeo plan stvaranja centralističke federacije Jugoslavije. To je dalo podsticaj za izdvajanje Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine iz Jugoslavije. U tome su i pripadnici njihovih naroda činili zločine, za šta sigurno snose odgovornost. Ali, to ne može biti razlog za izjednačavanje odgovornosti jugoslovenskih naroda. Hrvatska se našla u odbrambenom ratu protiv Miloševićevog režima, ali ne može skinuti odgovornost za agresivna dela u BIH, ili za iseljavanje Srba iz Krajine. Odnosno, pravedna hrvatska odbrana nije smela da se pretvori u najveće etničko čišćenje Srba sa njihovih etničkih prostora. Ne može ni Slovenija skidati sa sebe odgovornost za ubijanje nedužnih pripadnika JNA. Sve su to problemi pred kojima još uvek stoje nacionalne istoriografije sva tri naroda. Ali, to ne može da služi za prikrivanje glavnog krivca za raspad Jugoslavije – srpskog režima.
Srbija se nije našla pred oružanom pretnjom da bude pokorena ili rasturena od strane nekog jugoslovenskog naroda. Pred tom pretnjom jesu se našli drugi narodi bivše Jugoslavije. Srpski režim se služio metodom „unutrašnjih agresija“ preko Srba u drugim republikama, koristeći tezu kako Srbija nije u ratu. Propagandna floskula da su Srbi branili „kućni prag“ predstavlja licemerni pokušaj da se relativizira i odbrani najveći zločin srpskog režima nakon Drugog svetskog rata.
Sve dok se u Srbiji ne priznaju te osnovne istine o proteklim ratovima, ne može se očekivati skoro istorijsko pomirenje. Način na koji je u delu naše javnosti propraćeno hapšenje Karadžića pokazalo je da smo se nedovoljno približili tim istinama. O Karadžiću se u našim medijima raspredalo u stilu zabavne feljtonistike. Mogli su se naći i naslovi: „Ljubazni čikica Dabić“, „Ponosi se svojim delom“ itd., a neki su čak na dve stranice pisali „Pred izručenje predsednika RS“, kao da je reč o aktuelnom, a ne o bivšem predsedniku RS.
U jednoj od novinskih priča moglo se pročitati kako je Karadžić ubeđivao neke građane u Beogradu da je greh ubijati pčele. Poruka je da taj čovek nije mogao praviti greh ubijanjem ljudi! U nekim prilozima on je predstavljan kao potisnuti heroj, a izostajalo je spominjanje njegove uloge u najmračnijim zločinima skraja prošlog veka. Za njegove sledbenike (radikale, „Obraz“ i druge), hapšenje Karadžića najveća je sramota za Srbiju. Oni smatraju da je prikrivanje njegovih zločina najbolja odbrana Srbije, a sve koji traže da se njegova nedela nađu pred sudom nazivaju uništiteljima Srbije.