Iz Roševa se ne može pobeći

Od sinoć prebiram po njegovim knjigama, pismima, zajedničkim projektima. Nije bilo vreme mom mlađem bratu da umre.

A ipak, znala sam već dugo vremena da će mu glave doći varoš kojoj je posvetio svoj književni opus, koju je volio uprkos njene lenjosti, bešćutnosti, nesposobnosti da se pogleda u ogledalu koje joj je poklonio, da prihvati vlastitu krvavu prošlost, izvini se i odustane od palanačkog licemerja.

Dragi je rođen 20. oktobra 1948. u Vršcu.

Prvu priču „Vašarište“ objavio je 1966, romane „Sparina“ 1970, „Pusti puže rogove“ 1974, „Zaharije u Beču“ 1975, „Pustolovine Želimira Besničkog“ 1975, „Gost“ 1979, „Strah“ 1994, „Lavirint“ 1995, „Roman o romanu“ 1997, „Roman o Milu Doru 2002, „Mocart i kugla“ 2004, „Sporedna ulica“ 2012, Gatalica 2013, „Krst na vršačkom Šinteraju“ 2014, „Slepi spomenik“ 2015, „Obdukcija“ 2016, „Vršac?“ – 33 priče…

„Iz Roševa (Vršca) se ne može pobeći“, odzvanja mi njegovo prihvatanje usuda lepe varoši Vršac. Kad se zagledamo u njegove tekstove iz svakog izviru ljudi koje je lepa varoš uništila.

Pronalazio ih je u vršačkoj ludnici, kafanama, parkovima, tragao je za razlozima njihovog propadanja. Razlozi, naravno, nisu samo izbori propalih ljudi.

Razlozi su uvek, i danas, u društvu, društvenom poretku, u logici koja ljudima nalaže da beslovesno pristaju da budu sledbenici, sluge, kapoi, ubice, a potom u alkoholu utapaju svoje grehe. Suviše strašnih greha je zabeležio Dragi. Suprotstavljao im se.

Nijednu bitku nije dobio.

Časno je odslužio zadatak poete i pisca, nezavisan, analitičan, beskrajno talentovan, buntovan i nemoćan. Sam će reći: „Umetniku preostaje samo da to oslika, iznese svoj stav, udene, utka poruku između redova, postavi dijagnozu duhovnog i duhovitog veštaka, i ne hvata se u krug, kolo sa tim uništiteljima, okorelim luftiguzima, šarlatanima, raznosačima opasnog virusa, nosačima boca sa zatvorenim zlim dusima.

“ I za njega je bio rezervisan put žrtve opakog vremena.

Možda je njegov mačak Toša mogao da razmišlja o ljudskoj gluposti, zlobi, odsustvu solidarnosti, o zločinu u Sporednoj ulici i mučkom prećutkivanju istog. Dragi je i za njega platio najskuplju cenu – vlastiti život.

Voleo je Beč, sa svojim junacima krstario je bečkim ulicama, družio se sa Robertom Hamerštilom, Milom Dorom, Gordanom Ilić Marković, Markom Paolicom, Antunom Hokom, Helmutom Frišom… imao nameru da napiše roman o Dunavu, ulici dovoljno širokoj da se iz Beča stigne do pred Vršac, da vrati sve one koji su bežeći od vlastite varoši utočište našli u Vieni.

Pored Paje Jovanovića, Jovana Sterije Popovića, Vaska Pope, Petre Krdua, Feliksa Milekera, šahiste Bore Kostića, Roberta Hamerštila, Mila Dora (Doroslovca), Eve Fišer, Đorđa Lazina Vršac će jednoga dana, a taj dan će sigurno doći, ponosno navoditi među slavne Vrščane i ime Dragog Bugarčića.