Između dobitka i gubitka

Vest da je Demokratska stranka ustupila stranci Mlađana Dinkića četvrtinu mandata predstavljala je veliko iznenađenje za mnoge njene simpatizere. Znači li to da se rukovodstvo DS-a uplašilo od ishoda predstojećih izbora pa mora da pravi nepotrebne, čak štetne, predizborne koalicije? DS tako ulazi s jednim partnerima u neprirodnu, s drugima u neprincipijelnu koaliciju, bez obzira na njihovu proevropsku orijentaciju. Proevropska orijentacija građana Srbije mnogo je šira od partijske baze i biračkog tela DS-a i njenih koalicionih partnera, ali je promenljiva u korelaciji s gubitkom Kosova. Upravo stavovi o Kosovu nekih iz ove koalicije, između ostalog, mogu i te kako uticati na izborni rezultat DS-a. Prethodni parlamentarni izbori, na kojima je DS nastupala samostalno, kao i poverenje koje su građani ukazali njenoj proevropskoj orijentaciji i njenom kandidatu na predsedničkim izborima, dovoljan su pokazatelj potrebe da se ova najuticajnija politička stranka u Srbiji konačno oslobodi straha i političkih ucena.
Prihvatljivost programa DS-a, posebno njena proevropska orijentacija, bez obzira na povremenu malodušnost dela njenog rukovodstva, ima toliku podršku u biračkom telu, posebno kod mlađe populacije, da je to obavezuje da smelije zakorači u njegovu implementaciju, kao i da stavi tačku na po nju, a i po građane Srbije štetne kompromise, kojih je ranije bilo. Sve stranke slične orijentacije su dobrodošle, ali moraju biti spremne da učine hrabar korak, kao što je to svojevremeno učinio Demokratski centar gospodina Mićunovića. Oni koji se osećaju snažnim neka se okušaju samostalnim izlaskom na izbore i tek tada, ukoliko pređu cenzus, mogu da postavljaju uslove za ulazak u postizborne koalicije s kim god žele. Razumljive su, pa čak i prihvatljive koalicije malih stranaka, od kojih nijedna sama ne bi ispunila cenzus. U svakom slučaju, demokratski je princip da se svim predizbornim koalicijama, izuzev nacionalnih manjina, poveća cenzus.
Velikim strankama, pa ni DS, nisu potrebne predizborne koalicije s onim strankama koje predstavljaju jezičak na vagi i koje su sposobne da, zarad svojih uskostranačkih interesa, ruše vlade i priklanjaju se onim partijama čiji je rejting u usponu. Da li je DS procenila koliko će izubiti glasova upravo zbog onih koje je prihvatila kao koalicione partnere, spasavajući ih od totalnog poraza, možda i nestanka s političke scene? Treba se prisetiti kako je pala upravo vlada DS-a s premijerom Zoranom Živkovićem na čelu i s kim su formirali vladu oni koji su je srušili. Znam dosta birača, simpatizera DS-a, koji će najverovatnije apstinirati na predstojećim izborima, upravo zbog ovakvih nepotrebnih koalicija.
Negativne posledice pogrešno formirane predizborne koalicije ne završavaju se danom izbora. Takva koalicija umanjuje postizborni koalicioni potencijal u pregovorima oko formiranja vlade. Može se vrlo lako ispostaviti da će upravo mali koalicioni partner sa sumnjivim doprinosom izbornom rezultatu biti ozbiljna smetnja u pravljenju postizborne koalcije. Naravno, najveću štetu snosiće upravo velika partija, jer je ona i najodgovornija za izbor svojih partnera.
Veliki broj građana postao je makar toliko politički pismen da zna da je luksuz davati svoj glas stranci za koju se procenjuje da neće ispuniti cenzus. Opredeliće se za onu koja ima realnog izgleda da uđe u parlament da bi se založila za ispunjavanje njegovih očekivanja, te bojazan od rasipanja glasova ne stoji. Navodno rasipanje demokratskih i proevropskih glasova jeste lažna dilema koju plasiraju oni sa slabim rejtingom.
Verujem da je ukrupnjavanje stranačkog organizovanja na dve do tri partije, kao sto je to slučaj u parlamentarnim demokratijama s dužom tradicijom, jedan od puteva za postepeni izlazak Srbije iz permanentne političke krize. Na kraju, ne tako nevažno, možemo se upitati da li je i jedan od faktora popularnosti Srpske radikalne stranke u tome što ne prihvata predizborne koalicije?