Jedna velika farsa

Na izbore su izašle vladajuće i njihove satelitske stranke kojima su naprednjaci prikupljali potpise građana neophodne za kandidatske liste.

I ni jedna nije prešla ionako smanjeni cenzus od tri odsto.

Formiran je gotovo jednopartijski parlament u kome samo naprednjaci imaju blizu 200 od 250 poslanika.

Jedina opozicija u takvom parlamentu, koji valjda postoji još samo u Belorusiji i Severnoj Koreji, su malobrojne manjinske stranke, čiji glas se retko čuje zbog nepromenjene naprednjačke retorike, podmlađene „mladim lavovima“.

Jednom rečju, bojkot izbora ogolio je ovu vlast do kraja i na neki način primorao i samog Aleksandra Vučića da zbog utiska u međunarodnoj zajednici ograniči rok trajanja skupštinskog saziva i Vlade, najavljujući nove parlamentarne izbore za godinu dana.

Druga je priča što bojkot opozicija nakon izbora nije nastavila u istom ritmu pritisaka na vlast, već je počela da se koleba i cepa.

Već u avgustu prošle godine, dva meseca nakon izbora, Savez za Srbiju koji je okupljao bojkotašku opoziciju prestao je da postoji.

Najavljeno je da on prerasta u Udruženu opoziciju Srbije koju više niko ne spominje.

Decembra prošle godine lider Dveri Boško Obradović obavestio je javnost da on više nije za bojkot izbora i da nastavlja samostalno.

Nakon toga usledile su i varnice između Narodne stranke i Stranke slobode i pravde.

Sve to je donekle otupilo oštricu bojkota i izazvalo sumnju da li je bojkot bio opravdan, ili ne.

Možda se zbog svega toga čak i Vučić pomalo pokolebao, pa o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora sve ređe govori.