Još 15 meseci za promene

Količina nezadovoljstva među civilizovanim svetom je tolika da, kolike god te promene da budu u statističkom smislu, one će svakako dovesti do smanjenja količine vlasti SNS, a može se desiti i da sadašnji predsednik izgubi izbore ako se kao kandidat koga se vladajuća stranka očigledno plaši pojavi vladika Grigorije.

Takve iznenadne promene ne bi se desile prvi put.

Setimo se samo šta je bilo sa Borisom Tadićem na poslednjim izborima.

Međutim, ovaj tekst nije o promenama, pa čak ni o priželjkivanju promena u političkom domenu, iz prostog razloga što, kada do tih promena dođe, ako ne bude, konačno, ozbiljne „lustracije“, odnosno masovne promene i kažnjavanja kadrova u pravosuđu i javnoj upravi koji su se ogrešili o moral, zakon i integritet svoje profesije, promene neće imati nikakvog smisla.

Kao što nisu imale ni promene posle vlasti DS.

Ne zaboravimo da je većina sadašnjih kadrova u pravosuđu izabrana u vreme DS.

Neki od najomraženijih predstavnika te grane „vlasti“, za koje je izvesno da moraju odgovarati posle političkih promena, došli su upravo kao kadrovi DS.

SNS je dobila izbore između ostalog i zahvaljujući obećanju da će se obračunati sa kriminalom tadašnje vlasti, a to, naravno, nije uradila, nego je samo dodatno kapitalizovala sve što je nasledila.

Zato smena SNS nije cilj.

Nije problem Vučić, ni SNS.

Problem je korumpirani svet koji je okupljen oko svake vlasti, problem su propusti koji su učinjeni u vreme vladavine DS kada su saradnici Slobodana Miloševića, umesto da budu lustrirani, legalizovani i kooptirani u vlast.

To je greška koja ostaje da se ispravi, i dok se ona ne ispravi, nema boljitka.

Ta situacija je kao sa bolesnikom koji ima neku tešku infekciju a vi ga lečite bez antibiotika, uporno pokušavajući da prikrijete infekciju.

Lečite ga „simptomatski“, njemu bude privremeno lakše, ali neminovno zapada u nove krize, dok na kraju ne umre od sepse.

Lustracija se mora sprovesti. Bez nje će društvo umreti.

Međutim, lako je reći da lustraciju treba sprovesti.

Preduslov za lustraciju je identifikovanje nosilaca pravosudnih funkcija i javnih službenika koji su se dodvoravali političkim vlastima (ponavljam, svakim političkim vlastima, ne samo ovim), koji su donosili nezakonite odluke, ili pak nemoralne odluke, koji su kršili elementarne vrednosti društva.

Zato je neophodno da se napravi registar prekršilaca, na osnovu iskustava građana, i da se građansko društvo mobiliše, kao u svim postautoritarnim periodima u drugim zemljama, da identifikuje sudije, tužioce i javne službenike koji su kršili nečija prava.

Ljudi koji su sudili telefonima, koji su pijani dolazili u sudnice, koji su sarađivali sa kriminalizovanim centrima za socijalni rad koji trguju decom i starateljstvima, a o kojima su brujali mediji mesecima, koji su razarali porodice, radili po rodnim, političkim, rasnim i drugim stereotipima, oni koji su sudili po „praksi“, a ne po Ustavu i zakonu, odbacivači krivičnih prijava koji su tako rešavali „predmete“ umesto da se bave ljudskim sudbinama, moraju biti identifikovani poimence.

Potrebno je da se nezavisni mediji pozabave tužilačkom praksom u oblasti borbe protiv korupcije, da grupa pravnika preispita sve odluke o odbacivanju krivičnih prijava u ovoj oblasti, da se vidi zašto se ne sudi za korupciju, za zloupotrebe službenog položaja javnih službenika, za nesavestan rad u službi.

Potrebno je da se pregledaju sva obavezujuća uputstva koja su šefovi tužilaštava davali svojim zamenicima u pogledu postupanja, da se vidi ima li tu kršenja zakona i načela integriteta i savesnosti u radu.

Potrebno je da se vidi kakve su presude donošene u građanskim stvarima, koliko su uredni predmeti, koliko su zakonita i ispravna sudska pismena koja se upućuju strankama, ima li brljotina i koliko, da li ima odluka koje su donete u saradnji sa advokatima, mimo ročišta, nelogično, prepisivanjem tuđih mišljenja, itd.

Sve su to stvari koje određuju sudbine ljudi i za koje se mora uspostaviti odgovornost: lična, krivična, profesionalna, moralna, društvena.

Moramo znati da personifikovanje gneva u predsednika države, predsednicu vlade, neke ljude u vladajućoj stranci, u stvari, koliko god oni bili dostojni kritike i negativnog stava, promašuje suštinsku stvar: stotine hiljada ljudi u ovoj zemlji je otrovano moralnim virusom, moralnom pandemijom pokvarenosti, korupcije i udvorištva.

Ta stvar obitava pre svega u javnim službama i u pravosuđu, i ona se neće rešiti samim političkim promenama.

Srbija nema budućnost bez lustracije, koja ne sme biti vezana za članstvo u političkoj stranci, nego za ponašanje, za zloupotrebe.

Dokazivanje tih zloupotreba ne može biti na nivou krivičnog prava, jer za to nema ni resursa ni potrebe, ali može biti na nivou potrebnom da se neki ljudi razreše funkcija (veliki broj ljudi), da im se zabrani dalje učešće u institucionalnom životu, i da se dalje ispitaju osnovi za eventualno utvrđivanje krivične odgovornosti.

Zemlje koje su to sprovele su se oporavile od virusa korupcije. Srbija to nikada nije sprovela, i krajnji je trenutak da imamo imena onih koji su nosioci tog virusa.

Taj proces donekle podseća na borbu protiv epidemije i na stvaranje karantina moralno zaraženih.

Visoki savet sudstva je tu na potezu.

Državno veće tužilaca takođe.

Nove političke vlasti u pogledu javnih službenika.

Ako oni ne počnu sa promenama i ispitivanjem rada u svojim redovima, ali ozbiljnim, stvarnim ispitivanjem i ozbiljnim, stvarnim pročišćavanjem zagađenih sredina koje predstavljaju, njih prvo treba promeniti za 15 meseci.

Autor je profesor, naučni savetnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju