Kad će pasti Vučić

Mnogi gaje nadu da će se to desiti već u aprilu, računajući na sve ono što se dešava oko Rio Tinto i mnogobrojnih bagova SNS sistema, od Kolubare do poskupljenja troškova života.

Hm, što kažu moji južnjaci: mož’ da bidne, ne mora da znači.

Iako je svaka mehanička analogija, po pravilu, pogrešna, vratio bih se u ne tako davnu prošlost.

Mišljenja sam, naime, da Tadić nije onomad izgubio od Nikolića ni zbog „belih listića“, izostanka podrške frau Angele ili istraživanja Ipsosa koje je pokazivalo da je pobeda dotadašnjeg predsednika Srbije gotovo tehnička stvar.

Borisa su, zapravo, još jednog mandata koštala dva uporedna procesa sa istim ishodištem.

Kad je dolazio na vlast, 2004, ni kriv ni dužan, Tadić je imao podršku dve, ne tako brojne, ali veoma uticajne interesne grupe.

Najpre, onih koji se posle posle 5. oktobra, umesto trke za ordenjem, imali pametnija posla. Uspeli su, ovako ili onako, ali više onako, za vrlo kratko vreme da steknu respektabilne sume novca i brojne nekretnine, od vila na Dedinju do fabričkih hala.

Dok su u predvečerje predsedničkih izbora 2004. prebrojavali peneze, jedina im je misao bila kako da sačuvaju i eventualno uvećaju bogatstvo koje su, i sami su to znali, stekli zahvaljujući, ne svojim biznis veštinama već isključivo uz pomoć ne toliko samog Koštunice, koliko njegovog alavog okruženja. A njihov nepogrešivi osećaj je govorio da su se ovi na vlasti malo zaneli i da im je neizvesna politička budućnost.

Druga grupa je imala slične probleme, samo obrnuto proporcionalne. Za te nepune četiri godine, njihovo bogatstvo je počelo drastično da se smanjuje i to upravo zahvaljujući ovima iz pasusa iznad koji su, mic po mic, preuzeli sve brzo i lako isplative poslove.

Sticajem takvih čudnih okolnosti obe grupe su se našle na istom zadatku.

Stvar su posle toga preuzeli Šaper, Krle, Tucko i ekipa iz razreda.

Ostalo je istorija.

Nešto slično, da ne kažem isto, desilo se i 2012. Konjuktura je slična samo su se imena promenila… Opet je stvorena, svesno ili ne, svejedno, „neprirodna koalicija“ i eto nama Tome, odnosno Vučića.

Danas, devet godina kasnije, situacija je, čini mi se, gotovo identična, bar što se tiče ove dve interesne grupacije.

Zato, umesto istraživanja, brojanja prisutnih na blokadama, valja obratiti pažnju, pre svega, na ponašanje onih koje je ovih dana Nedeljnik uvrstio u 100 najbogatijih, a još više i pažljivije posmatrati šta rade oni koji nisu na toj listi, a baš bi voleli.

To će vam dati pouzdaniji odgovor, od svih istraživanja i visokoumnih analiza.