Kad se političar izvinjava

Gordana Logar U zaista preuranjenoj i prenatrpanoj trci za kandidaturu predsednika SAD od 2008. kad na Belu kuću pretenduje desetak političara iz Demokratske i Republikanske stranke, izgledaju veoma često potpuno nezasnovane tvrdnje da najviše šanse za pobedu imaju Barak Obama (Afroamerikanac i senator iz Ilionisa), Hilari Rodam Klinton (senatorka iz njujorka i bivša prva dama), Rudolf Đulijani (bivši gradonačelnik Njuorka, posebno proslavljen tragičnog 11. septembra 2001.) ili bilo ko drugi.
Do početka sledeće godine neće se znati zvanični kandidat ni jedne stranke, a izbori su tek u jesen 2008. pa čak i u normalnim, mirnim, vremenima nadmetanje i prednosti mogli bi da budu ometeni neočekivanim događajima. Kako ovde zaista nisu ni normalna ni mirna vremena i kako ratovanje u Iraku i Avganistanu nemaju izgleda za brzi, a naročito za zvanični sadašnji Vašington srećan završetak, novi stanovnik Bele kuće može da bude i neko ko danas ne izgleda ni najharizmatičniji, ni sa najviše novca, niti sa mnoštvom svežih ideja.
Možda je jedino izvesno da će biti samo neko od onih koji su ušli u trku, ali zasad se tu sve završava, bar kad je reč o ličnosti, mada ne i o principima. Sve više, uprkos stalnom nadmetanju ko je prvi i ko je i kada predložio da se trupe iz Iraka počinju povlačiti, izbija u prvi plan: ko je najmanje obmanjivao javnost, ko je lagao, ko najviše govori istinu, ko je spreman da javno prizna greške i ko hoće da se za to što nije dobro činio – izvinjava.
Nedavno je, na primer, zbog lažnog svedočenja pred zvaničnim državnim institucijama u slučaju odavanja imena medijima Valeri Plejm, tajnog agenta CIA, najbliži saradnik potpredsednika Dika Čejnija Luis Libi osuđen na zatvor.
Povod više da javno mnjenje, bar u zvaničnim anketama, ali i prilikom novembarskih izbora za Kongres kad su opoziciji izglasali većinu, sve više diže glas protiv laži i lažljivaca na vlasti. Jedna druga, možda i veća, ali svakako sa čak tragičnim posledicama bila je ona neistina na kojoj je zasnovana odluka 2002. u Kongresu da SAD napadne Irak, što je danas među predsedničkim kandidatima najveći ispit iskrenosti,priznanja i izvinjenje. Većina njih je dala podršku predsedniku Bušu da uđe u, kako se sada tvrdi „rat po izboru“, a ne po potrebi. Svi najbitniji podaci s kojima je izašao pred kongresmene – uključujući i one prilagođene potrebama u CIA, vojnoj obaveštajnoj službi i Stejt dipartmentu – pokazali su se netačnim. Naročito onaj o oružju za masovno uništenje, hemijskom, biološkom i njima sličnim. Predsednički kandidat, demokrata Džon Edvards, baš kao i svi ostali iz ove stranke već su se izvinjavali više puta javnosti što su napravili grešku i poverovali Bušovim podacima i počeli rat. Za razliku od njih, pod neverovatnim pritiskom nalazi se samo Hilari Klinton koja uporno odbija da se izvinjava sa prilično razložnim objašnjenjem – da se tada znalo šta sve nije tačno sigurno ne bi dala glas „za“ i da zato sada „preuzima svu odgovornost za to što je verovala predsedniku“. Mnogi njeni protivnici smatraju da je to nedovoljno i da, zapravo, nije spremna na priznavanje grešaka, pa iz njenog tabora preskaču u onaj Džona Edvardsa ili Baraka Obame koji uopšte u to vreme nije ni bio u Kongresu i nije ni morao da glasa za i protiv. Ove okolnosti su pred američku javnost postavile ozbiljno pitanje šta je pravi, pošteni prilaz političara i nije li u obavezi da se izvinjava za svoje greške. Pristalice izvinjavanja, pa i olakog opraštanja, pozivaju se i na iskusne senatore kakav je na primer Edvard Kenedi koji je 44 godine u Kongresu i bio je ne toliko možda sumnjičav kad je reč bila o Bušovim podacima, koliko o tome da li bi zbog toga trebalo uopšte ratovati, pa je glasao – protiv.
Zasad su u prednosti i u većini oni koji smatraju da je priznanje grešaka, ali i izvinjenje, obavezni čin političara, makar ga to koštalo prestiža i glasova birača. Ili mu, što je zasad češća pojava, baš to može doneti prednost „pošto se u vrhu države previše laže“. U skladu s tim se upravo na udaru javnosti našao ovih dana i ministar pravde koji je uz – sada se pokazalo – obilatu pomoć Bele kuće smenio osam federalnih tužilaca u raznim saveznim državama samo zato što su vodili proces protiv političara, pripadnika predsednikove Republikanske stranke ili nisu pokrenuli istragu protiv mogućnih prekršaja u Demokratsoj partiji. Kad su o tome ministra Gonzalesa senatori u zvaničnom svedočenju pitali šta je tačno odgovorio je – pre otkrića u medijima – da to nikako nisu bile političke odluke već su smene bile zasnovane na lošem radu tužilaca, što se naravno sada pokazalo – lažnim svedočenjem. U Kongresu je odmah, s neizvesnim ishodom, počela procedura za ministrovu ostavku ili smenu.