Foto: Medija centar

Osim toga, protestuje se i u preko 100 opština i gradova u Srbiji. Međutim, nije sve isto kao pre mesec ili dva, pogotovu nakon dešavanja od 16. i 17. marta u RTS-u i ispred Predsedništva.

Kao prvo, vlast je pokazala da je protesti mnogo nerviraju, da su ih ozbiljno uznemirili i da su počeli da prave greške kakve inače (Vučić) ne prave. Međunarodni akteri definitivno prate proteste, videli su građane unutar javnog servisa, ispred predsedništva i ispred policije kada su deca bila uhapšena. Iako je želeo da pošalje potpuno drugačiju poruku tog nedeljnog popodneva, fotografija predsednika i ministra unutrašnjih poslova kako igraju šah sa pogrešno postavljenim figurama pokazuje da u tom trenutku ni veliki medijski mag kakav je Vučić nije imao kontrolu nad situacijom.

Druga greška koju je napravio, a koje retko pravi u svom propagandnom komuniciranju jeste izjava da je sprečavao odbore po Srbiji da krenu za Beograd da mu pruže podršku kako bi sprečio krvoproliće, a sve sa ciljem da zaplaši protestante sa svojih 800 000 članova, zaboravljajući da SNS ima odbore i u Beogradu. Gde su onda ti naprednjaci u gradu u kome je SNS osvojio preko 350.000 glasova pre samo godinu dana? Treća greška je verovatno odluka Nebojše iz Beograda da pohapsi decu kako bi zaplašio sve one koji protestuju, ne shvatajući da će time samo probuditi i one koji se do sada i nisu previše bavili protestima. Pokušao je Vučić posle da se izvuče iz svega, ali prekasno.

Za drugi utisak sam morao da sačekam narednu subotu kako bih video da li je ad hoc ulazak u RTS bio ispravna ili pogrešna odluka. Neki su govorili da će to biti kraj protesta, da je sve uništeno i da se sada prelazi u potpuno drugu fazu. Međutim, broj ljudi i atmosfera na protestu u subotu govori da odluka nije bila pogrešna.

Pokazalo se da se neće odustati od izražavanja protesta i da su ljudi spremni da nastave da šetaju za slobodne i fer izbore. Siguran sam da će doći do popuštanja Vučića u pogledu RTS-a i da će se izveštavanje o protestima popraviti i uvećati. I tu je jedna od ključnih stvari pritisak od strane međunarodnih aktera. A siguran sam da oni u trenucima kada Vučić treba da „završava“ Kosovo ne žele građane na ulicama i pred kordonima policije, a posebno ne u javnom servisu. U ovakvim unutrašnjim okolnostima, teško da se bilo šta može uraditi povodom Kosova.

Treći utisak jeste pitanje da li su političari preuzeli proteste prošle subote. Neki kažu da jesu i da će zato protesti propasti. Drugačijeg sam utiska i smatram da su događaji od 16. i 17. marta doveli do smanjenja „jaza“ između političara i građana koji ih ne podržavaju, a koji su protiv ovakve Vučićeve vlasti. Koliko god se neki ne slagali sa ovim ili onim političarima, taj vikend nam je pokazao da Boško unutar RTS može da pozove da nikome ništa ne sme da se desi i da niko nije došao da lomi već samo da se traži istinito izveštavanje. Svi su videli koliko Đilas može da bude zabrinut zbog svega što se desilo, a pogotovo za bezbednost učesnika protesta time što je bio prvi ispred kordona.

Mogli smo da vidimo i Lutovca, koji je konačno pokazao liderske sposobnosti i spremnost da bude pravi glasnogovornik Demokratske stranke. Ovo ne pišem kao sopstveni utisak, već utisak onih koji su bili u RTS-u ili ispred Predsedništva. Utisak je da su ovim protestima potrebni i levi i desni, da zajedno rade građanska i konzervativna opcija, kao onomad Đinđić i Koštunica, a da smo to dobili 16. i 17. marta.

Kako dalje? U nekom trenutku mora doći do pregovaranja, a opozicija i građani moraju da traže i posredovanje međunarodnih institucija. Siguran sam da Vučić ostavku neće podneti, a i izbori ne smeju da se dese uskoro, zato što sve ono što je Vučić uradio kroz partijsku mašineriju i medijsku propagandu ne može tako brzo da nestane. I dalje sam mišljenja da se naredni izbori, kada god oni bili raspisani (redovni ili vanredni), moraju bojkotovati. Bojkot nije cilj sam po sebi, već je sredstvo kojim se može doći do cilja. Mora se nastaviti sa pritiskom da se obezbedi iole „pristojniji“ javni servis, ali i uticati na druge televizije kroz zahtev da se Pinku i sličnima oduzme nacionalna frekvencija.

Jedno su privatne televizije, sasvim drugo su privatne televizije sa nacionalnom frekvencijom koje su vlasništvo svih građana. Tu se mora tražiti podrška od međunarodnih novinarskih udruženja, EU, najmoćnijih država članica, itd. Drugi korak mora biti u smeru smanjenja ekonomskih pritisaka na birače, što će biti možda i teži zadatak. Jedan od načina je zahtevanje prelazne vlade uz podršku i nadgledanje evropskih institucija i to po modelu Crne Gore, usvajanjem Lex specialis-a, koji je predviđao zajedničko vođenje svih organa uprave/javnih ustanova/preduzeća itd. do izbora kako bi se smanjio pritisak na zaposlene, ali i kako bi se kontrolisala zloupotreba javnih resursa i sprečila funkcionerska kampanja.

Na ovaj način mora se doći do ravnopravne izborne utakmice, a uz pomoć međunarodnih posmatrača obezbediti fer izborni dan. To zajedno moraju da obezbede aktuelna opozicija i svi opozicioni građani, bilo da su politički opredeljeni za nekog opozicionog aktera ili ne. Slobodni i fer izbori su zajednički interes svih.

Autor je politikolog i doktorand na Fakultetu političkih nauka

Povezani tekstovi