Kafići nisu srpska ekonomija

Ovu odluku vrlo često ponavlja predsednik Srbije u javnim nastupima a povodom mera za borbu protiv pandemije kovida 19.

Zatvarati ili ne ekonomiju jedno je od najtežih pitanja oko koga „lupaju glavu“ gotovo svi predsednici i premijeri država u kojima divlja korona virus.

S jedne strane je potreba da se sačuvaju životi ljudi i odbrane zdravstveni sistemi od totalnog sloma, a s druge strane je svest da države (pa i njihovi zdravstveni sistemi) mogu funkcionisati samo ako se stvara nova vrednost (novac), odnosno ako privreda radi i ekonomija funkcioniše. Nije lako uspostaviti taj balans, ko uspe zaradio je dobitnu kombinaciju.

Vlade Nemačke, Slovenije, Belgije, Španije, Češke i Francuske uglavnom se odlučuju da na ograničeno vreme (od nedelju do mesec dana) zatvore takozvane nenužne ekonomske aktivnosti, najpre kafiće.

Dosadašnja iskustva nesumnjivo pokazuju da očuvanje ekonomske aktivnosti u doba pandemije ima visoku cenu koja se meri milionima radnika zaraženih korona virusom s mnogo smrtnih slučajeva.

I Srbija ima istu muku kao i većina država.

Ponekad, međutim, a u poslednje vreme sve češće, nužnost potpunog ili ograničenog „lockdowna“ vladajući političari u Srbiji pogrešno tumače, namerno pojednostavljuju i svode na jeftin populizam.

Pod odbranu ekonomije od zatvaranja, „očuvanje radnih mesta“ i „potrebu da se radi“ trpaju se i neki poslovi i usluge zbog kojih ni država ni ekonomija neće propasti ako se zatvore na izvesno vreme koje propišu epidemiolozi.

Jedan od takvih slučajeva je objava na društvenoj mreži poslanika i visokokotiranog člana vladajuće stranke kojom je napao Krizni štab zbog nagoveštaja da predloži privremeno zatvaranje kafića kao mesta dokazano visokog zaražavanja korona virusom.

„Koja je svrha ograničavanja rada ugostiteljskih objekata? Čemu ta ludost koja najdirektnije pogađa na hiljade ljudi koji rade u tom sektoru? Gospodo iz Kriznog štaba, plata koju primate daje se iz budžeta, a budžet vam puni isti taj ugostitelj, hotelijer ili neki drugi privatnik koga bi vi da zatvarate i ograničavate. Ova zemlja mora da radi i da čuva radna mesta. Manite se ćorava posla oko zatvaranja i ograničenja“, ponovio je taj političar više puta izrečenu tvrdnju da kafiće ne treba zatvarati.

Čini se da je u pitanju ili velika zabluda ili neka nepoznata korist koja se stiče ovakvim tvrdnjama.

Industrija kafića nije srpska ekonomija, nije ni privredna grana od koje živi Srbija, niti je privredna grana koja će spasiti Srbiju od ekonomske krize izazvane korona virusom.

Od kafića, ma koliko ih ima u Beogradu i u Srbiji, ne zavisi ni bruto domaći proizvod, ni državni budžet, ni stopa zapošljavanja, niti jedan značajniji ekonomski pokazatelj.

I za BDP i za punjenje budžeta važnije je da bez straha od širenja zaraze mogu da rade mnogo značajnije privredne grane – recimo, i industrija (tekstilna, prehrambena, hemijska, metalna), i saobraćaj, i trgovina i banke.

To su privredne oblasti koji generišu značajniji novac za plate zdravstvenih radnika, pa i epidemiologa iz Kriznog štaba.

Od rada kafića ekonomski je mnogo važnije da rade fabrike koje imaju izvozno ugovorene poslove, one su te koje kvalitetno doprinose makroekonomskoj stabilnosti.

Naravno, i kafići su ti koji kroz PDV i druge poreze pune budžet, ali ne mogu da se upoređuju s, na primer, industrijom i izvoznom privredom.

A industrija može nesmetano da radi samo ako Krizni štab proceni da je za to potrebno zatvoriti kafiće na određeno vreme ako proceni da su postali žarišta virusa.

To nije ničiji „ćef“, niti odmazda prema vlasnicima ugostiteljskih objekata i radnicima u toj delatnosti, to treba da bude efikasna i beskompromisna epidemiološka mera kojom se zaustavlja širenje epidemije i omogućava najvećem i najproduktivnijem delu srpske privrede da radi.

Takvu meru ne bi trebalo da osporava niko pa ni funkcioner tog kalibra, ma koliko se pozivao na slobodu javnog dijaloga.

Naročito kad se u tom osporavanju trudi da kafićima prida veću influencu nego što ta „industrija“ realno ima na ekonomiju Srbije.

Autor je novinar