Foto: Medija centarJoš jedan dan u svetu je osvanuo, ali noć u Srbiji još nije isparila. Ovog puta se poveo još jedan krstaški pohod – a bilo ih je vazda milion od početka ove godine – prema programskoj direktorki Inicijative mladih za ljudska prava Sofiji Todorović.
Ustala je kama i motika da objasni Todorović kako Kosovo, bože dragi, nikada neće biti deo Ujedinjenih nacija, pošto je to nemoguće, jer je ono, kako veli čaršija, srce Srbije.
A srce Srbije, zna se, nemoguće je odvojiti od uskislih mozgova.
Politička seljačija uz pomoć tviteraških kicoša navrzla se na ovu ženu što je izgovorila sve ono što drugi ne smeju da kažu, ali potajno misle, dok im kroz glavu prolazi zašto ova zemlja ne može da izađe iz ambisa u koji je upala pre mnogo godina.
Otišao je taj hohštaplerski lumperaj toliko daleko da su Sofiji ispisali i pogrdne grafite nadomak doma u kojem živi.
Mada kukavice i ostali goblini će pomisliti da su joj pokazali njenog boga, i da nakon ovoga, sada ona nema šta više da kaže, dok ona, ni pet, ni šest, gle čuda, progovara, i to progovara, da sve puca: „I kad malo bolje razmislim, ja se ne plašim i mislim da je to ono što iritira. Kako žena a da se ne plaši? Kako žena a da je tako glasna? Kako žena a da se bavi pitanjima koja ‘nisu za žene’? Za mene su hrabrost i ljubav uvek bili mnogo više od okvira koje im je u Srbiji dodelio nacionalizam.“
I puče Openhajmerova bomba u središte nacionalističkog ognja.
Naprosto neverovatno, ona se ne boji. Ona će i dalje pričati kao što je pričala juče. I prekjuče. I kao pre mesec dana. Zna i ona da će ova centrifuga trajati dva do tri dana, i posle nikome ništa, šljam ide na sledeću žrtvu koja se usudi da nešto kaže.
Ali nije da nije nikome ništa. I tu jeste problem. Sofija nije pričala tek tako o geopolitičkim smatranjima iz Južnog Patkovgrada, pa da li će na to uticati nedostatak rudnih bogatstava u Zapadnom Diznilendu, već je ovim rečima prodrla u srce tame.
Zatalasala je vekovni cunami zbog kojeg građani se i dalje dave i zbog čega svi zajedno živimo u jednoj stogodišnjoj noći. Jer rat na Kosovu od 1998. do 1999. nije bio samo oružani sukob između vojske i gerile – to je bilo plansko uništavanje albanskog naroda.
Ono nije bilo bojište, već ogromna pećina za sprovođenje okrutnosti i zverstava. Ta pećina je posle postala jedna ogromna masovna grobnica koja je morala da bude hladnjačama po Srbiji sakrivana.
Nacionalistička mržnja nije tu bila samo teorija sa Fejsbuka i Tvitera, ili iz stranačkih salona; ona je postala svakodnevna praksa, a zločini su postali svakodnevna stvarnost.
Ovi zločini nisu samo rđavi i izolovani trenuci u istoriji Srbije, već su izopačen izraz dubokog pada ljudske moralnosti.
Posledice svega toga osećamo i danas, pošto smo od ratnih zločinaca napravili junake, a od ratnih zločina herojske činove.
Dižemo bogomolje na svakom koraku, držimo na zidovima i nosimo na majicama slike najvećih zlikovaca, pevamo na svakom koraku koljačke pesme, ponosimo se ubijanjem, silovanjem, sravnjivanjem i granatiranjem, ne zanima nas Srebrenica, opsada u Sarajevu i masovna grobnica u Batajnici, interesuje nas samo kako ćemo da se im se osvetimo za već nešto, živimo za dan da Rusija dođe na ovo područje, živimo za trenutak kada se vojska na Kosovo vrati i kada – šta?
E, pa upravo o tome Sofija priča. Upravo o tim fantazijama. Govori o tome kako da se već jednom tom ludilu stane na kraj.
Kosovo je ionako deo sveta, sa svim svojim manama, samo nam to još niko nije izgleda rekao. Sve ovo liči na jedan sanatorijum u kojem građani isključivo žive u sopstvenim imaginacijama, pa se ljute kada im neko kaže da to nema veze sa stvarnošću.
Nažalost, noć ovde i dalje traje. A i duga zima se nazire.
Autor je slobodni novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
