Foto FoNet Ana PaunkovićPre nekoliko dana sastalo se sveto trojstvo svesrpskog nagonskog ludila: predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i patrijarh Porfirije (čitaj: Prvoslav Perić). Šta su sve šaputali jedan drugome i o čemu se kikotali, to ćemo možda saznati jednog dana kao što smo saznali za salvetu iz Karađorđeva.
Međutim, za medije je gospodin Vučić obznanio da su „patrijarh i on prihvatili predlog predsednika Dodika da obeležavanje Dana sećanja na sve stradale i prognane Srbe u oružanoj akciji Oluja bude održano u Prijedoru 4. avgusta“.
Za najširu moguću javnost u Srbijatriji ova informacija je u nivou važnosti poput treće japanske lige u fudbalu, kao i sve ostalo, ako se ne radi o njihovoj zadnjici, ali, naravno, to nije ni za kakvu pohvalu. Jer ova informacija, kakvog god ona karaktera pozadinskog bila, upravo je šlajmara za sve žrtve koje su pobijene tokom rata na prostorima Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Kosova.
Za neupućene koji se pitaju zašto je to šlajmara, pa, evo odgovora: 30. aprila 1992. godine, Srpska demokratska stranka (SDS) uz pomoć Jugoslovenske narodne armije (JNA) nasilno je preuzela vlast u Prijedoru vojnim pučem.
Prva odluka koju su doneli bila je da se otpuste, naravno, svi zaposleni Hrvati i Bošnjaci. Skoro mesec dana kasnije, tačnije 31. maja, na radiju je moglo da se čuje: „Građani srpske nacionalnosti, pridružite se svojoj vojsci i policiji u poteri za ovim ekstremistima. Ostali građani, muslimanske i hrvatske nacionalnosti, moraju na svoje kuće i stanove izvesiti bele zastave i na ruke staviti bele trake. U protivnom, snosiće teške posledice.“
Nažalost, na tom nacističkom obeležavanju ljudi nesrpskog porekla, manifestacija zla nije stala. Pa su odmah nakon tog čina napravljena tri ozloglašena logora, u okolini Prijedora – Trnopolje, Omarska i Keraterm, u koje su odvođeni muškarci, žene, deca i starci.
Rečima ne mogu da se opišu horori koji su dešavali u tim mestima, ali su zato svedoci i svedokinje pokušali da kažu pred Haškim tribunalom o tim zverstvima koja su činjena nad njima.
Prijedor, ipak, na neki način predstavlja uvod u anatomiju genocida, koji je posle toga kulminirao u Srebrenici. Nakon ponižavanja, premlaćivanja, mučenja, bacanja u vatru i provalije, davljenja, silovanja, streljanja, Prijedor ni danas više ne može da dođe do tačke rehabilitacije, budući da se svi prave slepi i gluvi na ljude koji su preživeli i na porodice koje su izgubile svoje najmilije.
Ljudi koji su bili u koncentracionim logorima – da, ponavljam, koncentracioni logori – za tu zvaničnu Srbiju i Republiku Srpsku, koja želi da pravi Dan sećanja na žrtve Oluje, baš u Prijedoru, uopšte ne postoje, dok za Srpsku pravoslavnu crkvu – oh, tu tako pomirljivu organizaciju koja je očuvala srpstvo – očigledno nije dovoljno pobijeno, pa bi još da se ismeva i ruga preživelima.
Zbog svega toga se autor ovog teksta čupa za kosu kada se ljudi u Srbiji pitaju otkud i zbog čega Aleksandar Vučić toliko vlada. Ali se nikada ne zapitaju šta se to tačno desilo tokom tih strašnih devedesetih godina.
Svima su puna usta upoređivanja ovog i onog vremena, pa se, kao, meri šta je gore.
Ali, da se razumemo, to je jako sebično. Jer kako možete da upoređujete sadašnje secikesarsko vođenje države i ondašnju politiku uništenja civilizacija, nacija i vera.
Govoriti o devedesetim godinama samo u kontekstu inflacija i bombardovanja 1999. godine, više nije stvar neznanja, već znaci licemerja i kukavičluka.
Dokle god ne budemo pričali u antivučićevskim krugovima o Vukovaru, Dubrovniku, Sarajevu, Prijedoru, Srebrenici, Suvoj Reci, Račku, Batajnici i mnogim drugim crnim tačkama, ovde neće moći da dođe do istinskog isceljenja.
Jer, cela ta krvava staza posuta zločinima jeste nešto zbog čega danas Srbija čami u zapećku, opterećena teretom svoje prošlosti, a istovremeno zaglušena vlastitim odbijanjem suočavanja s istinom.
No, neki pojedinci odbijaju da zaborave. Žrtve takođe ne zaboravljaju. One su živi podsetnici tih vremena, a njihove rane još uvek krvare. I krvariće dokle god budemo odbijali da pogledamo u njih.
Autor je slobodni novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
