Kemp i homoseksualnost 1Foto: FoNet Zoran Mrđa

Prajdovci su ponosno šetali, veselili se (koliko su mogli), promovisali ljubav i nenasilje na beogradskom Evroprajdu. S druge strane, homofobi, antiglobalisti i pravoslavni litijaši branili su svoje porodične vrednosti. Incidenti nisu bili vredni pažnje.

Ovaj tekst, međutim, posvećen je odnosu između kempa i homoseksualnosti, budući da su na Evroprajdu nastupili umetnici i umetnice čije je stvaralaštvo blisko estetskom fenomenu zvanom kemp.

Pojam kempa izmiče preciznom definisanju jer ga je teško uhvatiti u mrežu diskurzivnog mišljenja. Normalno, jer inače ne bi ni bio kemp. Na prvi pogled, on jeste izvestan derivat kiča, ali mu je suštinski pravi antipod. Dok kič želi da se dopadne svojom sladunjavošću i banalnošću, kemp je namerno perverzan, odbojan i lascivan. Za njega važi izreka: „Lep je zato što je odvratan“. Suzan Sontag smatra ga nekom vrstom „estetskog horora“ i njegovu bit pronalazi u ljubavi za neprirodno, artificijelno i preterano.

U svakom slučaju, kemp pripada estetici ružnog, a njegovi proizvodi su po pravilu remek-dela kiča u kojima dominiraju ukusi za neobično i anti-ozbiljno. Po Žaku Šternbergu, u kempi-preradbi sve što je važno i ozbiljno pretvara se u zabavno, patvoreno i kvaziotmeno, a Milan Kundera kemp umetnost definiše kao nenamernu lepotu ili „lepotu kao grešku“.

LAŽ KOJA GOVORI ISTINU: Kakve veze postoje između kempa i homoseksualnosti? U predgovoru za knjigu Filipa Kora Kemp – laž koja govori istinu (Rende, 2003), Džordž Meli zapisao je da kemp nije isključivo homoseksualan, mada je pretežno takav. On zapaža da ga začudo ne ugrožavaju toliko heteroseksualci, već sama gej zajednica koja je poslednjih decenija u svetu očvrsla i stvorila unutar sebe neopuritanizam i samo sebi svojstven konformizam.

Uprkos tome, kemp se najčešće ruga samome sebi. On ima osobinu da je uvek ličan, nikad univerzalan. Iako je kemp lakomislen i snobovski, Meli veli da on „uvek i po svaku cenu predstavlja poklič protiv konformizma, krik protiv dosade, zavet potencijalne jedinstvenosti svakoga od nas i naših prava na tu jedinstvenost“. U nizu aforističkih definicija kempa, Kor u svojoj knjizi (pisanoj 1984) naglašava da kemp nije nužno homoseksualan. Bilo ko i bilo šta može da bude kemp.

Ali, postoji jedna caka – potrebno je biti homoseksualac da bi se kemp prepoznao (sic). Za mene je ovo eklatantan kemp stav. Pored niza odrednica koje se pripisuju kempu (kamuflaža, bravuroznost, moralna anarhija, histerija očaja, slavljenje frustracije) Kor se opredeljuje za frazu, odnosno aforizam koji je prvi upotrebio Žan Kokto: Kemp je laž koja govori istinu.

Uz sve neozbiljnosti koje promoviše, kemp poseduje ozbiljnu vrednost jer je bio i ostao način na koji homoseksualci i ostale grupe ljudi koje vode dvostruke živote mogu da pronađu svoj zajednički jezik. Sa aspekta ljudske slobode i radosne prirode čovekove seksualnosti, Kor postavlja važno pitanje: zbog čega mrzimo nekoga samo zato što je on ili ona drugačiji?

Kemp se nameće jer je nepokolebljiv; on je heroizam ljudi od kojih se ne traži da budu heroji. Za njega nije problem da iznađe nove načine da reaguje – nastavljaće da krešti zabavljajući nekim ludim gestom samog sebe i posmatrača. Kor poentira: „Kemp je uvek u budućnosti; zbog toga je on toliko potreban sadašnjosti.“

KEMP KOMANDANTI: Homofobi će na sve ovo reći: Pa šta? Pederi su uvek samo pederi i ništa drugo. Ali nije tako. Kad pogledaju deo spiska velikana svetske istorije, umetnosti i književnosti… Pomenimo neka imena iz Korove knjige koja će ostati zapisana u večnosti, a koja krasi kemp estetika i homoseksualnost kao nešto prirodno što ide uz nju. Prvi „kemp komandant“ u istoriji mogao bi biti homoseksualni sin Filipa Makedonskog, Aleksandar Veliki i njegov ljubavnik Hefaistion.

Ne treba izostaviti Mikelanđela čija su dela, posebno David, izazivala jedinstvenu opsednutost, mahom kod njegovih homoseksualnih poštovalaca. Preskočemo manje poznate ličnosti da bi došli do pravog genija 15. veka Leonarda da Vinčija, koji je „vrlo očigledno bio homoseksualac“, što je bilo važno za način na koji je gledao i na koji se ponašao – što je naprosto kemp. Stižemo i do nezaobilaznog lika kemp literature Andrea Žida, koji je po svedočenju Kora, opisan kao najbriljantniji analitički romanopisac 20. veka i „najiskreniji književni homoseksualac svoje generacije“.

Žid je bio „pederast u cvatu“, ali toga nije bio svestan dok nije upoznao Oskara Vajlda, koji je u osvit prošloga veka postao „pionir kempa“ i kemp avangardist u umetnosti i estetici. Što se mene tiče, Vajld je prototip kemp persone. Umetnost mu je značila život, u ličnom životu bio je autentični dendi, neumorni pozer, nehajan i istovremeno ekstravagantan u odevanju, drzak i ironičan u komunikaciji.

Spisak kemp stvaralaca bio bi osiromašen bez navođenja imena Marsela Prusta, koji je bio i ostao jedinstven primer kempa u epskim razmerama. Autor kultnog dela U traganju za izgubljenim vremenom bio je homoseksualac, mazohista i stalno isfrustrirani skorojević. U tipičnom duhu kempa stvori je najveći roman francuskog jezika.

U kontekstu razmatranja odnosa kempa i homoseksualnosti ne treba izostaviti balet koji masovno privlači kemp entuzijaste. Po Korovom mišljenju, njegova artificijelnost i telesnost osvećena umetničkim lovorikama, uz seksualnu ambivalentnost plesačevog narcizma, davali su povoda za ritualizacije i eksplozije kempa. Veliki deo tog kempa je otvoreno transvestitski, javno homoseksualan ili raskalašan po svojim motivima.

Nije čudno što su neki poznati baletski igrači, poput Rudolfa Nurejeva ili Dušana Trninića, bez ustezanja govorili o vlastitoj homoseksualnoj orijentaciji. Sami baleti mogu da budu kemp, plesači takođe, ali i baletska publika je neizbežno kemp. Zaključujemo da balet u okviru poznate estetske trijade (umetnik-delo-publika) ostvaruje umetničku komunikaciju u kojoj je publika akter, a ne pasivni konzument umetničkog čina.

A U SRBIJI: Tačno je da se kemp manifestuje i u spoljašnjem izgledu i ponašanju, ali to ne bi bilo značajno bez odgovarajuće duhovne podloge koja isijava snažnu individualnost, bravuroznost, ćudljivost i prepoznatljivu nastranost ukusa. Nije slučajno da su ta svojstva imali mnogi filmski glumci i režiseri. Poznata je seksualna ironija i raskošna perverznost u Felinijevim filmovima, a ne manje značajan bio je Lukino Viskonti koji je upotrebljavao analogije za svoje intimne opsesije i podizao ih do nivoa filmski kolosalnog kemp odavanja ličnom užitku.

S druge strane, Žan Kokto, kao pisac i sineast, predstavljao je, po Koru, paradigmu kempa i kultnu figuru omladine. Njegova visoka i mršava pojava, drogirana stanja i druženje sa Pikasom, Prustom, Edit Pjaf… činila su da bude kontroverzan, kemp do poslednjeg časa života i dosledan svojoj izjavi: „Ja sam laž koja govori istinu.“

Mnogi filmski starovi (ne uvek za vreme njihovih života) bili su prave gej ikone. Neodoljivi ljubimac žena Rok Hadson, zagonetni Entoni Perkins, neustrašivi revolveraš Rendolf Skot i privlačni mladić atletske građe Tab Hanter. No, njihovi umetnički dometi u potpunosti su zasenili seksualnu orijentaciju.

Popularna muzika obiluje kemp ironijom i emocijama. Kor navodi rok bend Reja Dejvisa The Kinks sa provokativnim imenom koje sugeriše seksualne aluzije. Reč kinky (uvrnuto, nastrano) jedinstveno je engleska i predstavlja londonski sleng, izuzetno moderan tokom 1960-ih. Ikone roka, zahvaljujući i kempizmu, biseksualnosti ili transvestizmu, postali su Mik Džeger, Dejvid Bouvi, Igi Pop, Mark Bolan, Fredi Merkjuri, Boj Džordž, Džordž Majkl…

Kontrakultura 1960-ih i 1970-ih iznedrila je plejadu bitničkih pisaca i književnika, čije je stvaralaštvo neodvojivo od njihove homo ili biseksualnosti, alkoholizma i narkomanije. Najpoznatiji su bili Alen Ginsberg kao prethodnik kontrakulture, Džek Keruak, Vilijam Barouz, Geri Snajder, Timoti Liri i Ken Kizi. U osnovi bit kulture nalazio se kult individualizma i ličnog moralnog suda. Bitnici su konformizmu hrabro i izazovno suprotstavili nužnost postojanja različitog u svetu istog i jednoličnog. Kemp.

Vratimo se na kraju odnosu kemp estetike i homoseksualnosti kod nas, u retradicionalizovanoj i konzervativnoj Srbiji 20. i 21. veka. Od pop zvezda 1970-ih, sva u kempu – po spoljnom imidžu, ekstravaganciji, načinu interpretacije i izjavama bila je (i ostala) Josipa Lisac. Početkom 1980-ih kemp ikona bio je (i nije ostao) Oliver Mandić. Kemp protagonista bio je svakako Jovan Ćirilov, veliki erudita, dramaturg, pozorišni reditelj, teatrolog, dramski pisac, intelektualac par excellence i čovek „renesansnog duha“.

Po kazivanju njegovog prijatelja Ivana Ivanjija, on je prvi doprineo rušenju tabua u konzervativnoj sredini socijalističke Jugoslavije govoreći javno o svojoj homoseksualnosti, mada nije bio fan gej parada – seksualnu orijentaciju shvatao je kao privatnu stvar.

Danas oskudevamo u ličnostima autentičnog kemp profila, ali kad se vratimo beogradskom Evroprajdu, svakako bi uvrstili muzičarke Saru Jo i Ivanu Rašić alias Sajsi MC. Ponajmanje zato što ovogodišnja „kuma Evroprajda“, Sajsi MC ima kempa u sebi jer kao strejt osoba deluje sasvim iskreno kad kaže da nepravdu prema LGBTQ+ zajednici oseća na svojoj koži. Kemp je i zato što „repuje iz srca“ i što tvitom Nećemo šetati, već nadrkano hodati izražava revolt.

Ona priznaje da je bes njena pokretačka snaga koja joj podstiče kreativnost i duhovitost. Reperka je na strani pomenute manjinske zajednice jer duboko veruje u njihovu i svoju misiju, a ne radi ubiranja poena kod publike.

Slično na tu stvar gledaju i umetnici drugih profila koji podržavaju gej populaciju. Ako u njihovim nastupima i ukupnom estetskom izrazu „iz prve“ prepoznate provokaciju, slobodnu asocijaciju, moralnu anarhiju, drskost, erotski poriv i (homo)seksualni izazov – onda je to svakako kemp.

Autor je sociolog kulture

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.