Kentaurka i kentaur(i))

Nisam ekonomista ali ipak neke stvari znam. Najpre nešto iz mitologije i pojmova simbola, ponekad je u imenu sadržano sve: „Kentauri su nakazna bića grčke mitologije, u njih su glava, ruke i poprsje kao u čovjeka, a ostatak tijela i noge kao u konja. Žive sa svojim ženkama u šumama i u gorama, a hrane se sirovim mesom; vino ne mogu piti a da se ne opiju; skloni su otimanju i silovanju žena.

Najčešće se pojavljuju u stadima: to je zvijer u čovjeku, neizbrojiva i neiskaziva. /…/ U umjetničkim su djelima lica kentaura uglavnom tužna izraza. Simbolizuju putenu požudu sa svim onim surovim silovitostima koje čovjeka čine nalik životinji, ako duhovna snaga ne uspostavi ravnotežu. Kentauri su snažna slika čovjekove dvostruke prirode, životinjske i božanske.“ (J. Chevalier, A. Gheerbrant, „Rječnik simbola“.)

Ako je od Miše Brkića – mnogo je! Dakle, pisac smatra da neko ko je dobio gotovo milion evra iz budžeta Republike Srbije (a to znači od svih nas) može i sme i čak je to za svaku diku i pohvalu da preko noći otpusti 250 zaposlenih i ostavi ih bez igde ičega! To je „prosvetiteljska lekcija domaćoj javnosti“!

Zaista, to jeste suština ekonomskog neoliberalizma u koji smo pre tridesetak godina kao muve bez glave potrčali. Hteli smo „efikasnu privredu“. A za koga je ta privreda efikasna? Za vlasnike kapitala. Od takve „efikasnosti“ zaposleni imaju samo ropski položaj potpuno obespravljene radne snage. Sad je ispalo da je zaista minimalni porast plata razlog da neko smatra (pošto mu je opao profit) da treba tek tako da sklopi svoju čergu i ide dalje u potrazi za novim žrtvama po svetu.

To isto možemo da slušamo i od Vučića i Malog: jadaju se kako je povećanje plata i životnog standarda loše, jer tera strane investitore iz Srbije! (Prema tome treba biti što je moguće siromašniji pa će tako strani investitori doći da nas usreće. Ili ona jednako izopačena logika: kako se siromašni više množe od bolje stojećih, to treba učiniti Srbiju što je moguće siromašnijom da bi se natalitet povećao.)

Upravo je rušilačka privatizacija po sistemu daj šta daš, sa kojom se intenzivno krenulo 2001. godine, dugoročno srušila ne samo Demokratsku stranku koja ju je sprovodila, već i ideju same demokratije. Za stotine hiljada onih koji su otpušteni u prvoj dekadi novog veka demokratija je postala sinonim za prosjački štap. Mnogo je bilo bolje da je ostala onakva privreda kakva je bila: neefikasna, sa gubicima, sa prevelikim brojem zaposlenih, sa minimalcima… Tako bismo podelili ono što imamo pa makar se to zvalo jednakost siromašnih, ali bi to bilo zdravije za čitavu naciju, osećali bismo empatiju i povezanost u društvu kojih sada nema.

Sada pet procenata milionera drži devedeset procenata nacionalnog dohotka. Konačno, tako bismo sačuvali i stvarni (a ne isfabrikovan putem nacionalizma) osećaj da jesmo pripadnici iste nacije, da delimo istu sudbinu. Ono što su počeli Đinđić, Koštunica i Tadić sada dovršavaju Vučić i njegov ekonomski Mefistofeles Mali, očito čovek MMF-a i Svetske banke sa zadatkom da uništi našu privredu a samim tim i sve nas. Ima odista dosta „Kentaura“ kod nas.

Autor je književnik i publicista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.