Ključna je samodisciplina

Harald Hiršhofer Srbija je u martu otplatila sve dugove prema MMF-u. Istovremeno, u svom izveštaju MMF napominje da makroekonomska politika u Srbiji treba fundamentalno da sepromeni.
U novonastaloj situaciji gde nema dugova prema MMF-u, postoje male obaveze za vladu da obrati pažnju na ovo poslednje, ili bilo koji drugi savet MMF-a. Da li je to dobro? Ili, jednako važno, kako Srbija treba da reaguje da bi obezbedila uspeh u odsustvu snažnih obaveza praćenja saveta MMF-a?
Po mišljenju nekih ljudi, u kontekstu sprovođenja sporazuma sa MMF-om od 2002-06. godine – takozvanog Produženog sporazuma – MMF je odigrao dve ključne uloge. Prvo, saopštavao je istinu Srbima i međunarodnoj zajednici. Obe strane mogle su pravovremeno da se oslone na MMF kod procene ekonomskih kretanja. Ove analize objavljivane su redovno, uz saglasnost srpskih vlasti. Drugo, bio je sudija. Ukoliko bi makroekonomske politike išle u pogrešnom pravcu, MMF je „dunuo u pištaljku“ i zaustavio „igru“ pre nego što stvari odu predaleko. Konkretno, odložio bi ili ukinuo prenos sredstava u okviru „Produženog sporazuma“ kada su politike bile pogrešne, i na taj način obezbedio čvrstu poziciju kod sprovođenja dogovorene politike.
MMF nastavlja sa funkcijom saopštavanja istine. Kao i u martovskom izveštaju, naše analize će i dalje biti dostupne vladi, kao i široj javnosti, sve dok vlada nastavi da daje saglasnost na njihovo objavljivanje. Međutim, bez sporazuma MMF ne poseduje ulogu sudije.
Ko je sada sudija? To nije EU. Kako Srbija nije ni članica ni kandidat za članstvo, uloga EU u makroekonomiji veoma je ograničena. Ovo će potrajati nekoliko godina, sve dok u kontekstu članstva u EU Srbija ne bude tražila da uvede evro. Tek tada će od Srbije biti zahtevano da se pridržava ograničenja po pitanju budžetskog rezultata, duga, inflacije, itd. Dok ne osigura članstvo u evrozoni, Srbija se suočava sa mnogo strožim sudijom nego što je to MMF (ili EU) – finansijskim tržištima. Kada ona uoče da politike idu u pogrešnom pravcu, događaju se finansijske krize.
Većina zemalja uspeva dobro da živi bez snažne upravljačke ruke MMF-a i bez proživljavanja takvih kriza. One to postižu tako što razvijaju unutrašnje mehanizme za korekciju politika mnogo pre nego što se finansijske krize dogode. Takvi mehanizmi su po svojoj prirodi ekonomski i neekonomski, a obično su najefikasniji kada funkcionišu zajedno. Kada su u pitanju ekonomski mehanizmi, ključni su možda sledeći. Prvo, nezavisna centralna banka. Kada zemlja učini svoju centralnu banku nezavisnom, ona odbacuje monetarnu „štampariju“. Neodobravanjem inflacije na ovaj način, signalizira se i pojačava samodisciplina. Drugo, transparentnost podataka i politike. Javno dostupni, kvalitetni i pravovremeni podaci – o ekonomiji, centralnoj banci, vladinim budžetima, itd. – obezbeđuju javnu odgovornost kreatora politike. Treće, visokokvalitetna, javno dostupna, nezavisna ekonomska analiza. Ekonomska analiza od strane nezavisnih eksperata, investicionih banaka, akademika i ostalih, podržava javno razumevanje ovih pitanja. Takođe, omogućava javno preispitivanje izjava i mišljenja zvaničnika i opozicionih partija koji stoje iza predloga politike.
Neekonomski mehanizmi samodisciplinovanja verovatno su, u najmanju ruku, bitni koliko i ekonomski. Oni uključuju: (a) slobodnu, takmičarski nastrojenu i ekonomski pismenu štampu, koja bi obezbedila da se objavljuju loše ekonomske vesti, kao i kritička mišljenja; (b) efikasnu parlamentarnu opoziciju – kako bi se obezbedilo obraćanje pažnje na neodgovarajuće ekonomske odluke vlade; i (c) veliki broj glasača-preletača, spremnih da više ne glasaju za partije koje sprovode ili predlažu loše makroekonomske politike.
Srbija ima, do određene mere, većinu ovih mehanizama na svom mestu. Ali da bi napredovala, treba da pruži finansijskim tržištima jasan dokaz da ima samodisciplinu da razvije i održi mere jake politike „bez snažne upravljačke ruke MMF-a.“ Postoji prilično mesta za skepticizam po ovom pitanju. Na primer, sadašnja nesigurnost vezana za mesto guvernera Narodne banke Srbije ukazuje na nepostojanje njegove nezavisnosti. Uz to, kvalitet i pravovremenost ekonomskih podataka su veoma nepouzdani, naročito kada je u pitanju budžet, gde prosti podaci za sve nivoe vlade nisu dostupni javnosti u preglednoj formi. Stoga jačanje makroekonomske samodiscipline treba da bude ključni cilj za Srbiju. Ovo bi joj omogućilo da živi dobro u nedostatku jakog ekonomskog rukovođenja od strane MMF-a.
MMF može podržati napore u izgradnji samodiscipline. Naše procene mera politike mogu dati dodatni glas domaćim komentatorima u informativnoj debati o makroekonomskim merama. Dalje, ako Srbija primeni snažne mere ekonomske politike i izgradi samodisciplinujuće mehanizme, MMF bi to mogao i formalno signalizirati međunarodnoj zajednici. Na taj način, MMF više ne bi bio „onaj koji iznosi istinu Srbima“, nego „onaj koji iznosi istinu o Srbima“.
Samodisciplina je, da zaključimo, od ključne važnosti za prosperitet u Srbiji, i nijedna spoljna institucija ne može biti odgovorna za taj posao. Izgradnja stalnih samodisciplinujućih mehanizama može biti centralni zadatak dolazeće vlasti. Ali iskreno, taj zadatak podjednako pripada i opozicionim partijama, medijima, nezavisnim analitičarima i glasačima. Sve ove grupe igraju ključne uloge u ovom naporu. Vlast treba da usvoji snažne mere makroekonomske politike i da odigra svoj deo u izgradnji samodisciplinujućih mehanizama u Srbiji, posebno jačanjem nezavisnosti Narodne banke Srbije i povećavanjem dostupnosti podataka i transparentnosti mera politike. Kako ti napori budu napredovali, mi u MMF-u možemo i hoćemo da uradimo naš deo posla kako bismo pomogli.
Alternativa makroekonomskoj samodisciplini nije ni vredna pomena – samo pitajte Tajlanđane, Argentince ili Turke.