Konstrakta ili zdravo je biti drugačiji

Po ovom shvatanju, delo predstavlja poseban ontički entitet koji ni na koji način ne zavisi od recipijenta ili njegovog primaoca.

Kada su se sociolozi umešali u proces tumačenja umetničkog stvaralaštva postavili su poznatu trijadu: umetnik-delo-publika, i sve njene činioce doveli u dijalektičke (recipročne, međuzavisne) odnose.

Drugim rečima, umetnik svojim delom utiče na formiranje ukusa publike, ali i publika povratno utiče na umetničko stvaralaštvo.

Sve u svemu, umetnost je društveno određena i zato ju je nemoguće definisati na apstraktan način.

Naročito danas, kada je sam pojam umetnosti doživeo velika proširenja i neverovatan preobražaj.

Ona se ne može odrediti sama sobom i ne može se izuzeti iz društva.

Sociolog Hauard Beker smatra da je kontekst najvažniji vid definicije umetnosti, jer se sve vrednosti (pa i one estetske) formiraju i prihvataju u sklopu ostalih društvenih vrednosti.

Ni publika nije nemi posmatrač, već aktivni učesnik stvaralačkog procesa.

Ona komunicira sa umetničkim delima i pridaje im značenja u skladu sa svojim estetskim (moralnim, ideološkim, političkim, religijskim) uverenjima.

Umetničko delo je višesmisleno i očekuje (traži, zahteva) učešće publike u otkrivanju mnogobrojnih značenja koje ono reflektuje.

Čitaoci će razumeti da je povod ovom teorijskom uvodu Konstrakta, naša predstavnica na Pesmi Evrovizije 22 u Torinu, na kome će nastupiti sa kompozicijom „In corpore sano“.

Pesma, njena izvedba i tekst izazvali su ambivalentna osećanja, s jedne strane pozitivna kod onih koji ne mare mnogo za festivale ovoga tipa smatrajući ih svojevrsnim paradama neukusa i kiča, takođe i kod brojnih poštovalaca Evrosonga koji su razočarani i pesmom i izvedenim performansom, za koji smatraju da mu nije mesto na ovoj popularnoj muzičkoj manifestaciji.

Sve skupa, čuđenje javnosti bilo je veliko kada je saopšteno da su se ukusi stručnog žirija i publike gotovo preklopili, što je retkost, pogotovu kada su u pitanju nestandardna dela koja na prvo slušanje izgledaju hermetično.

U svakom slučaju, u Torino ide Konstrakta!

„In corpore sano“ je u instrumentalnom smislu minimalistička, u sociološkom smislu je angažovana, a u izvođačkom (vokalnom) jedinstvena i originalna. Jednom reči, radi se o delu koje pripada prevashodno konceptualnom muzičkom izrazu, u kome je ideja središnja, a instrumentalna pratnja svedena, prisutna tek toliko da ritmički podrži pevačicu.

Posebnu pažnju publike privukao je tekst pesme koji je provokativan i atraktivan.

NJegova tumačenja su disparatna, što je očigledno bila i namera njenih autora.

Umetnica je prisutna – ona postavlja dijagnozu bolesti društva.

Drugim rečima, kroz pesmu nastoji da transparentno afirmiše određenu ideju.

To je slučaj i sa ovom pesmom pomešanih žanrova, koja je urađena slojevito, višesmislena je i daje povoda za različita tumačenja.

Ona predstavlja uspešan primer primene konceptualnih metoda u postmodernoj kulturi, koje se (metode) tiču proizvodnje i prikazivanja značenja u popularnim muzičkim formama.

Značenja ove pesme tek će se otkrivati i svako će u njoj identifikovati one elemente koji će se podudarati sa njegovim/njenim ukusom (npr. neki će protestovati što pevačica nema zdravstvenu knjižicu, dok će se drugi pitati da li zdravo telo nosi uvek i zdrav duh).

U tome je najveća vrednost Konstrakte i njenog nesvakidašnjeg hita koji je napravio bum na društvenim mrežama i pobudio pažnju mnogih inostranih jutjubera.

Sociološki gledano, ova kompozicija predstavlja urbani muzički poduhvat i kao kulturni model ona pogoduje ukusu urbanih, liberalnih i nekonformistički nastrojenih slušalaca.

Ona ne predstavlja prvenac u domenu popularne kulture muzičkog sveta jer su mnogo ranije zapažene uspehe na tom planu nekim pesmama ili albumima postigli mnogi muzičari i bendovi, od kojih su primerice najpoznatiji Bitlsi, Dejvid Bouvi i Pink Flojd. Što se naše kulturne sredine tiče, Ana Đurić alias Konstrakta se svojim smelim nastupom izborila za (makar svoje) pravo na različitost, koje je u Srbiji realno ugroženo.

To daje povoda nekim društvenim grupama da proglase pobedu „pristojne Srbije“ na predstojećim izborima iako se ona nije transparentno politički izjasnila.

U ovom slučaju nije reč samo o sviđanju, i zato – prošla kako prošla na glasanju, mi se u Torinu obrukati nećemo.

Konstrakta i njen evrosong pripadaju svetu konceptualne i postmoderne muzike.

Citatnost, kao jedna od glavnih odlika postmoderne, prisutna je u samom naslovu i refrenu, dok su ironija, aluzija, subverzija, pastiš i parodija smešteni ne samo u tekstu, već i u celokupnoj vizuelnoj estetici – originalnoj scenografiji i mizanscenu (pranje ruku u lavoru ima mnogo smislova).

Iznad svega treba istaći da je ovaj muzički poduhvat iznad svega kemp u pravom smislu reči jer je šokantno-autentičan „do daske“.

Kemp je teško u nekoliko reči uhvatiti u diskurzivnu mrežu, ali evo nekoliko karakterističnih „definicija“ koje je sačinio Filip Kor. Dakle, kemp je „oznaka ograničena na kontekst“, on je takođe „slobodna asocijacija“, „umetnost bez umetnika“, „rod bez genitalija“.

I najvažnije – „kemp počiva u oku posmatrača, naročito ako je posmatrač kemp“. Na kraju, čuvena rečenica iz filma „Neki to vole vruće“ koja glasi „Niko nije savršen“ kontekstualno je neodoljivi kemp, a ništa manji kemp nije ni pitanje koje na kraju svoje pesme postavlja Konstrakta: „I šta ćemo sad“? Baš tako, i ne samo u pesmi: I šta ćemo sad?

Autor je sociolog kulture i ima zdravstvenu knjižicu