Kult evropskog tovara

 Uvidevši, međutim, da dođoši sa onog sveta svoj tovar ljubomorno čuvaju, domaće stanovništvo počinje graditi sopstvene improvizovane dokove i piste, u nadi da će privući „svoj“ brod ili avion krcat tovarom. U magijskim ritualima stanovnici su imitirali zapadnjake, praveći puške od bambusa, tranzistore od kokosovih oraha ili čak replike drvenih helikoptera u prirodnoj veličini. Nema razloga za smeh ili sprdnju. Pogotovo kada na samom Zapadu postoje na desetine udruženja poklonika ili kultova tzv. neidentifikovanih letećih objekata (NLO) čiji se pripadnici ponašaju identično: prave improvizovane piste za sletanje čime navodno dozivaju vanzemaljce i njihovu naprednu tehnologiju. I naše uobičajene religije, eshatološka uverenja i verske prakse imaju mnoštvo zajedničkih elemenata s kultovima tovara na Pacifiku, jer ih sve inicira ista univerzalna ljudska težnja.

Nakon ovog mentalnog izleta na obale rajskih ostrva Melanezije i Mikronezije čiji stanovnici raj zamišljaju kao robnu kuću krcatu tehnološkim drangulijama, valja se vratiti na obale ostrva zvanog Srbija. Stanovnici Srbije, naime, neretko se ponašaju kultovski spram Evropske unije i tovara koji Evropljani nose sa sobom. Nije rečo pomodnim imitacijama evropskih tema i problema koje su ponekad potrebne, a ponekad groteskne. Žablja praksa podnošenja zahteva za potkivanje nogu po ugledu na konje nije ništa senzacionalno. Vredan šireg komentara, međutim, jeste jedan nekritički, verujuće-zahtevajući, molitveni i bazično kultovski odnos prema Evropskoj uniji.

Katolički misionari koji su došli na Pacifik prvobitno se nisu najbolje proveli. Ne zato što su završili u loncu, većzato što ih je stanovništvo prvo pitalo gde je njihov tovar – pokloni s onog sveta. Srbija Evropu doživljava na taj način. Prvo, kao mitski i natprirodni drugi svet. I drugo, kao svet iz kojeg stalno treba da pristižu pokloni. Većinska ideja o Srbiji kao članici Evropske unije nije ideja o Srbiji koja je reformisana i moderna, većo Srbiji na čije improvizovane piste stiže evropski kapital.

Protekli izbori dobijeni su na priču o Fijatu u Kragujevcu i hiljadu evra od besplatnih akcija. Vodeće političke fraze su „nova radna mesta“ i „grinfild investicije“. Sve su to priče o poklonima, a ne o reformama. Ovih nedelja se bistri kako je podrška priključenju Srbije Evropskoj uniji pala za šest odsto. Ona je pala jer su pokloni prestali da stižu. Ovo je možda razumljivo iz perspektive običnog čoveka koji više voli da nešto dobije, nego da nešto uradi. Problem je kada to biva državna politika. Kada srbijanski političari ljutito zahtevaju evropske poklone, iako Srbija svoj deo odavno dogovorenog posla nije uradila.

Šta je alternativa? Moguće je pronaći dotičnu u sličnoj istinitoj priči sa Dalekog istoka. Od početka 17. do sredine 19. veka, Japan je bio „sakoku“ ili „zaključana zemlja“. Tokom dva i po veka trajanja ovog doba centralizovanog feudalizma, nijedan stranac nije smeo kročiti na tlo Japana, niti su ga Japanci smeli napustiti. U julu 1853. usledio je šok. U tokijski zaliv uplovila su četiri američka ratna broda sa visoko podignutim topovskim cevima i zahtevima da se Japan privredno i kulturno otvori prema ostatku sveta. Od tada naovamo, metafora „crni brodovi“ u Japanu označava primamljivo zastrašujuću i zastrašujuće primamljivu moćzapadne tehnologije. Iako nisu bili lovci-skupljači, viševekovno izolovani Japanci našli su se u situaciji sličnog kulturnog šoka kao i Mikronežani. Ipak, oni nisu formirali sopstvene kultove tovara i udarili u parareligijsko obožavanje Zapada i njegove tehnologije. Niti su od Zapada očekivali poklone kao odgovor na njihove imitativne magijske rituale ili molitve. Većsu, vredni kakvim ih je stereotip dao, počeli da radikalno reformišu i transformišu svoje društvo, stvarajući Zapad u sopstvenom dvorištu.

Uprkos sličnostima, razlika između „kulta tovara“ ostvrlja jugozapadnog Pacifika i „crnih brodova“ japanskog arhipelaga severozapadnog Pacifika je fundamentalna. Na temeljima ove razlike u razumevanju i prihvatanju Zapada leži razlika između uspeha i neuspeha evropeizacije srbijanskog društva. Uz strah da ponašanje ovdašnjeg stanovništva klizi ka ponašanju onog lovca-skupljača iz pustinje Kalahari u odličnom „Bogovi su pali na teme“ (1980). Koji flašicu koka-kole ne obožava, većbaca sa ivice sveta. Sveta čije su granice – granice njegovog plemena.