Kulturni front za kulturnu revoluciju

Svima nama svakodnevno na vrata kucaju razni „emisari“ ili nam u poštanske sandučiće ubacuju reklamni materijal nekog novog kablovskog operatera, koji će nam, ako treba, (našim parama) i platiti da se odreknemo SBB-a, N1 i Nove S televizije, pa da medijskim nebom vladaju sa „njihovim“ televizijama sa nacionalnom frekvencijom i njihovim REM-om.

Svakodnevne predsednikove smešno-tužne monološke tirade, kao i jadni pokušaji njegove premijerske marionete samo su vrh ledenog brega, pod kojim se mislilo na svaku „sitnicu“, od toga da se, kad je trebalo, stotinama amandmana opozicionim poslanicima oduzme reč u skupštini, do precizno izabranih i obučenih kreatura koje u retkim kvazidiskusijama na RTS-u „nezaklapanjem“ poklapaju svako različito mišljenje.

Sve do „mučenog“ Sime Spasića, koji se na svakom opozicionom javnom skupu iz petnih žila „dere“ preko megafona, ne bi li i to pokrio i onima koji žele da čuju otežao.

I samo ovih „par“ pomenutih primera (nepomenutih je još beskraj) jasno govore da je reč o dobro osmišljenoj strategiji koju je „neki“ genije zla kreirao.

Poslednja dešavanja u Skupštini, u kojoj i kad opozicije u njoj nema, svako drukčije mišljenje (koje se drugde može čuti i pročitati) proglašavaju antisrpskim, a njegove autore neprijateljima države i čime sve ne, govore ne samo da je sve pedantno isplanirano i instruisano nego i da se režim neće smiriti sve dok i svaku tu (makar i najmanju) oazu slobode i svakog pojedinca ne ućutkaju.

A to što su im „trenutno“ kamen u cipeli Seka Sablić ili Dragan Bjelogrlić nije ništa novo, jer ranije su kroz sličnog „toplog zeca“ prolazili i Nikola Kojo, Bane Trifunović, Rale Milenković, Đorđe Balašević, Mirjana Karanović (spisak je dugačak, da ne nabrajam) uz podrazumevajuće Olju Bećković, Zorana Kesića, Ivana Ivanovića, Darka i Marka, PLJIŽovce i mnoge druge, samo govori da im posebno smeta kad ta mišljenja dolaze od strane umetnika i novinara koji, očito i još uvek, uživaju popularnost u narodu. Pa i među njihovim glasačima.

No, ovo je samo delić otrgnute stvarnosti kojim je trebalo samo da podsetim na ono što svi ionako dobro znamo.

I osećamo.

I da priču nastavim time što s ove druge strane, sem povremenih pažnje vrednih pokušaja Marinike Tepić, i kakvih-takvih reakcija na ono gorepomenuto, nema nikakvog plana, nikakve akcije, ničega…

A svi smo nešto očekivali nakon prošlogodišnjih demonstracija (subotom) koje su se razbile o borbu za prevlast i vodeću ulogu u onome što zbirno nazivamo „opozicija“.

Pa sam bog zna šta sam očekivao pre, za vreme ili posle izbora koje smo bojkotovali; pa su se spontano desile letošnje demonstracije koje su već u startu bile osuđene na propast, jer je Genije zla (kao šahista) razmišljao nekoliko poteza unapred, a ono što nazivamo opozicijom opet nije imalo nikakav odgovor, niti bilo kakvu strategiju.

A novi izbori, koje ne smemo bojkotovati, bliže se.

I opet ne vidim(o) da igde postoji bilo kakva strategija, bilo šta što bi nam ulilo barem malo nade da se na njima išta može učiniti; ako je moguće barem osvojiti Beograd i još neke veće urbane celine.

Kao što se to desilo 1996. Što bi ih, kao i Miloševića onda, jako zabolelo.

Iako sam čitav život radio u novinarstvu i kulturi, pa su mi te sfere i najbliskije, poslednjih godina (silom prilika) razmišljam i kao politikolog, jer sam to po „struci“. I da opet ne uđem u predugačak uvod onoga što želim da predložim, hoću da kažem da je kroz sve ove godine (a sve naravno nije počelo s ovom vlašću, mada je sa njom kulminiralo) po meni najveća šteta ovoj državi načinjena u sferi kulture, što podrazumeva i informisanje, obrazovanje i možda najvažnije od svega MORAL.

U ovoj zemlji više NIŠTA NIJE SRAMOTA; ni krasti, ni lagati, ni manipulisati javnim mnjenjem na sve moguće načine, ni kupovati diplome, postavljati kreature i bitange na najodgovornija mesta, falsifikovati doktorate, u rijalitima najgoru bagru promovisati „u zvezde“, uništavati životnu sredinu zbog sebičnih pojedinačnih interesa i… da ne nabrajam (mogao bih do sutra).

A sve to proističe iz onog već pomenutog (NE)MORALA.

I dok ono što se naziva opozicija, gde (ruku na srce) ima i kvalitetnih i neokaljanih ljudi, nema nikakav plan, čini mi se da bi, upravo iz te kulturološke perspektive, trebalo osnovati nekakav KULTURNI FRONT i pokrenuti KULTURNU REVOLUCIJU.

Za početak možda samo kao grupu na Fejsbuku, pa posle to širiti i okupljati one kojima su kultura i s njom tesno povezane moralne norme prevashodne.

Onaj koji bi tako nešto pokrenuo (lično nisam informatički najpotkovaniji za tako nešto) morao bi za početak da za članstvo u ovoj grupi postavi nekoliko neophodnih uslova: neučestvovanje i neukaljanost u sadašnjoj i svim bivšim vlastima, završene ozbiljne škole i fakultete… i da nam je svima KULTURA na prvom mestu, bilo da smo umetnici, kulturno-prosvetni radnici ili „samo“ kao kulturna publika.

Lično, „iz glave“ poznajem stotine onih koji bi se ovom frontu pridružili, a verujem da ih zna i svako ko čita ove redove.

Uostalom, svi oni ljudi koje sam sretao na mitinzima i demonstracijama ’96/97. i pre Petog oktobra, kao i godinama posle, ali i na novogodišnjim koncertima Đorđa Balaševića i drugih rok-izvođača, po pozorištima, FEST-u i drugde, taj su svet; i uvek sam govorio (i pisao) da je to „taj Beograd“ (Novi Sad, Niš, Kragujevac…) koji volim, da je to „taj svet u kome volim da živim“.

Bez obzira da li smo levičari, desničari, monarhisti ili republikanci, vernici ili ateisti, evroskeptici ili evrofanatici, prvo ili drugosrbijanci, zvezdaši ili partizanovci… Ako su nam KULTURA i MORAL prevashodno bitni, to je dovoljan najmanji zajednički sadržalac.

Takav KULTURNI FRONT mogao bi u sebi okupiti sve one nezadovoljne sadašnjim režimom, ali i režima koji su mu prethodili; mogao bi u sebi objediniti i sve lokalne frontove, pokrete za zaštitu životne sredine i razne druge organizacije osnovane sa istim ili sličnim ciljevima.

Takav front, konačno, bio bi alterntativa svim postojećim opozicionim strankama za koje (iz ovog ili onog razloga) ne želimo (a mnogo je takvih)  da glasamo.

I takav front bi, osim što bi u sebi ujedinio kulturnu, nekompromitovanu i moralnu Srbiju, mogao (i morao) da bude ona treća (paralela sa crnogorskim izborima) kolona koja bi bila onaj neophodan jezičak na vagi. A mogla bi, verujem, i mnogo više od toga.

Preostala opozicija nek se udružuje kako se već dogovori.

Ako se dogovori.

Zadatak ovog KULTURNOG FRONTA bio bi da u budućoj vlasti, gde god da u nju uđe, „pokriva“ upravo resore kulture, informisanja, prosvete, ekologije…

I da se bori da popravi sfere u kojima je načinjena najveća šteta, koja se po prirodi stvari najteže i najduže popravlja.

I, uopšte ne sumnjam da bi KULTURNI FRONT, a minut do dvanaest je da se tako nešto pokrene, lako prebacio cenzuse gde god da se pojavi, naravno, usput od Fejsbuk (ili slične) grupe prerastajući u pokret koji se može pojaviti na izborima, što su (ne laki) ipak samo tehnički detalji.

Razmišljajte o tome.

Autor je politikolog, novinar i pisac