… pitanje je može li Srbija na duži rok nastaviti poigravanje ili će se morati konačno i trajno prikloniti nekome, kako bi po prvi put u istoriji stvorila uslove za održiv ekonomski razvoj. Istorijski gledano, cena nerealnih regionalnih ambicija plaća se ekonomskim zaostajanjem i prevelika je.

Regionalne ambicije i interesi oduvek su bili glavni pokretač srpske politike. Ekonomski prosperitet države uvek je tome bio podređen i žrtvovan. Saveznike smo oduvek birali prema regionalnim ambicijama. Regionalna kratkovidost za posledicu je uvek imala otuđivanje od sveta i pretvaranje u evropsku periferiju, a srpsku privredu osudila je na nekonkurentnost i regionalne domete. Poigravanje između četiri globalna centra moći (Brisel, Moskva, Vašington, Peking) može na kraći rok zadovoljiti regionalne ciljeve, ali ne donosi održivost razvoja, političku i ekonomsku stabilnost zemlje na duži rok. Dovoljno je pogledati nemoć i slabašnost institucija srpske države, stepen njihove zarobljenosti i shvatiti da smo razvoj države istorijski uvek podređivali regionalnim političkim pitanjima i krizama.

Poruka koju građani šalju, a koja se kroz medije ne prenosi, jeste da bi ekonomski prosperitet zemlje morao postati primaran kod izbora saveznika i spoljnopolitičkog opredeljivanja. Razna istraživanja sprovedena u poslednje dve godine pokazuju da oko dve trećine građana smatra da su reforme neophodne, bez obzira na dugoročan spoljnopolitički pravac Srbije i njeno pridruženje Evropskoj uniji. Nezaposlenost, sveukupna ekonomska situacija i korupcija su teme koje građane najviše zanimaju.

Srbija je jedan od najvećih korisnika evropske pomoći u svetu. U periodu 2010 – 2015. Evropska unija dala je Srbiji 4,6 milijardi evra razvojne pomoći. Na to treba dodati i nepunu milijardu evra od Nemačke, Švedske, Francuske, Italije i Austrije ponaosob, u istom periodu. Ova pomoć jeste bespovratna, ali nije bezuslovna, što srpskim građanima izuzetno smeta. Iako se ovde ne radi o kreditima, od nas se očekuje trajna posvećenost evropskim vrednostima.

Rusije i Kine nema među prvih 15 donatora razvojne pomoći Srbiji, a Sjedinjene Države „uknjižene“ su sa oko 200 miliona evra. Tu su doduše Ujedinjeni Arapski Emirati sa oko milijardu evra, ali u formi mekog kredita za podršku budžetu. Rusija ne evidentira pomoć kroz OEBS-ov Centar za razvojnu pomoć i o njenoj pomoći mora se informisati iz drugih izvora. Odatle se može saznati da je Rusija opredelila oko 1,2 miliona evra infrastrukturne i budžetske pomoći, ali nema podataka koliko toga je zaista i distribuirano po Srbiji.

Uprkos tome, četvrtina građana misli da je Rusija najveći donator, a tek nešto više građana čulo je za ikakav projekat finansiran iz evropskih bespovratnih sredstava.

Kada je reč o Kini, teško je razgraničiti kada je reč o pomoći, a kada o stranim direktnim investicijama. Kineski novac u Srbiju dolazi u svrhu finansiranja visoko profilisanih državnih projekata koji Kini treba da osiguraju izlaz na evropsko tržište u okviru kineske „One Belt – One Road“ inicijative. Ova inicijativa je u kineskom ekonomskom interesu. Kinezi dovode svoje firme i njihove radnike, čak im i hrana dolazi iz Kine. Srbija svoj interes vidi u kineskoj političkoj moći. Kineski novac ne nosi uslovljavanja, ali je u formi kredita koji sa sobom nosi valutne i druge rizike koji dugoročno mogu pasti na teret građana.

U pogledu spoljnotrgovinske razmene, preko 60% srpskog izvoza ide u EU, a sličan je i procenat uvoza iz EU. Evropska unija je nosilac i preko 80% stranih direktnih investicija. Nažalost, one su u poslednje vreme i jedan od razloga za pad podrške pristupanju Srbije Evropskoj uniji, jer se povezuju sa nisko plaćenim i poreskim novcem subvencionisanim radnim mestima koje sa sobom donose. S druge strane, takvu investicionu politiku nije u Srbiji kreirala Evropska unija, već srpska vlast, nemoćna da ponudi stabilno investiciono okruženje za visoko kvalifikovana radna mesta. Ono što na duži rok treba da brine je i večito odsustvo konkurentske sposobnosti srpske privrede da se kao investitor pojavi igde, osim sporadično u regionu.

Evropska unija, kao najveći donator razvojne pomoći, najveći strani direktni investitor i najznačajniji partner u spoljnotrgovinskoj razmeni Srbije, nameće se kao prirodno okruženje ka kojem treba usmeriti srpsku spoljnu politiku. Ali, ona sama najpre mora odgovoriti na izazov koji proističe iz percepcije građana da strane direktne investicije ne znače bolji život. Evropska unija mora promeniti i percepciju ko zapravo Srbiji pruža najveću razvojnu pomoć, jer stvarnost i utisak javnosti daleko se razilaze u korist drugih centara moći.

Brisel može naučiti iz kineskog pristupa. Ključ je u pronalaženju prioriteta koji odgovaraju i Beogradu i Briselu. Fokus se mora staviti na manje regionalne projekte čiji će efekti dopreti do ljudi po srpskim varošima.

Evropska unija mora najpre sama nedvosmisleno braniti evropske vrednosti u Srbiji. Upravo je ovo u najvećoj meri doprinelo evroskepticizmu u Srbiji. Brisel mora jasno staviti do znanja i da se u pogledu Kosova od Srbije traži normalizacija odnosa i da to ne povlači sa sobom priznanje. Sva osetljiva pitanja koja se otvaraju tokom pristupnog procesa moraju se pažljivo prilagoditi srpskim okolnostima.

Jedno je nesumnjivo. Ekonomska korist od pristupanja Srbije Evropskoj uniji je pre svega srpska. To znaju i najveći evroskeptici kada decu šalju na školovanje u Evropsku uniju. Problem je u tome što poruke iz Brisela slabo stižu dalje od Beograda.

Autor je narodni poslanik Pokreta centra u Skupštini Srbije