Lični stav Milojka Pantića: Srbija nestaje u tišini 1Foto: Miroslav Dragojević

Sretnem neko veče očajnog generacijskog druga inženjera i preduzetnika koji mi u samo tri minuta ispriča priču o današnjoj Srbiji. Ne mogu da verujem, kaže moj prijatelj, bio sam na slavi kod višegodišnjeg poslovnog partnera u jednom selu blizu Smedereva.

Zaćutao sam i nijednu reč nisam progovorio, kad sam shvatio da moj domaćin ne razmišlja više kao ja, jer veliča diktaturu samodršca. U par rečenica dakle moj prijatelj je rekao suštinu. Srbija je po ko zna koji put u svojoj istoriji podeljena.

Jedan deo ćuti a drugi na sva usta hvali iluzionistu koji nam je uništio državu. Slučaj je hteo da sam toga dana čitao šta je pre više od četvrt veka na tu temu govorio Radomir Konstantinović. Možete da zamislite kakva je to muka bila kad je jedan filozof kalibra autora „Filozofije palanke“ morao da zavapi: „Čovek koji danas ne očajava nije čovek… Čovek koji pred trijumfom zla, ne poželi reči da zameni urlikom zveri na smrt ranjene, taj nije čovek. Nema danas ljudskosti bez očajavanja. Nema danas govora bez dubokoga njegovog iskušavanja jecanjem i kritikom.“

Ove reči, pod naslovom „Životinja moje ljudskosti“, izgovorene u Sarajevu 1997. godine, anticipirale su stanje u današnjoj Srbiji. Naša zemlja je dopala u ruke kriminalaca i zločinaca koji pod plaštom politike gledaju samo svoje račune, a državnu brigu brinu samo ako je istovremeno i njihova. Sve njih predvodi najperfidnija ličnost u političkoj istoriji Srbije.

Za one koji ne znaju šta znači ta latinska reč perfidan, evo objašnjenja: neveran, izdajnički, veroloman, zloban, podmukao, lažljiv, neiskren i čovek koji ima zadnje namere. Umesto ćutanja morale bi se reči, kako kaže Konstantinović, zameniti urlikom na smrt ranjene zveri, kad se čuje ili pročita podatak koji govori o tome na koji način zločinci uništavaju našu zemlju.

Citiram: „Srbija u 2023. godini mora da plati blizu sedam milijardi evra na ime prispelih kreditnih rata. Od te sume četiri milijarde se odnose na kineske kredite. I sad ono najvažnije: Kina je odbila zahtev za reprogramiranje kredita i traži da joj se umesto novca ustupe, zavisno od procene vrednosti, delovi ili ceo EPS, Telekom i zemljišta odnosno rudnici i gradovi Bor i Majdanpek“ – kraj vesti.

Tragedija je u tome što umesto urlika na smrt ranjene životinje, Srbija ćuti. Bolje reći ćute njeni građani nesvesni činjenice da je vlast kriminalizovana do te mere, da je zbog stvaranja nekakvog svog „Zlatnog doba“, stavila u hipoteku ne samo srpsku privredu i prirodne resurse, već i živote budućih generacija.

Tu vlast čini ogroman činovničko-partijski aparat od nekoliko stotina hiljada ljudi, ali je personifikuje jedan čovek. Njemu bi jedno jedino opravdanje za sva zla koja je učinio i čini državi i narodu, mogla biti lekarska dijagnoza da je neuračunljiv.

Tu vrstu mentalne i psihičke devijacije i deformacije ispoljio je već od prvih dana desetogodišnje ničim ograničene vladavine. Jer kada pljačkate novac građana Srbije preko firme svog rođenog brata, a kada se to otkrije, kažete da je neko ukrao bratovljevu ličnu kartu i registrovao firmu na njegovo ime, to je neuračunljivost. Slična imbecilna i nebulozna objašnjenja i opravdanja, neuračunljivi tzv. predsednik nam je davao svaki put, za svaki kriminalni i pljačkaški akt. Za otimanje novca penzionerima, za rušenje Savamale i urbicid nad glavnim gradom, pranjem para i krađom preko „Beograda na vodi“.

Da je praznoslovni pustolov i bez kontrole razuma, odnosno neuračunljiv, pokazao je i u pričama o Krušiku, Jovanjici, kao i odbranom doktorskog plagijata Siniše Malog. Šta tek reći o skrivanju snimka pogibije Stanike Gligorijević na naplatnoj rampi i imbecilnim „poligrafskim“ objašnjenjima ubistava Vladimira Cvijana i Olivera Ivanovića. Vrhunac bezumlja su korupcionaške afere i breme dugovanja okeanskih razmera koje je natovario na leđa još nerođenih generacija.

Državni budžet je pretvorio u svoju privatnu kasu i sada nama dolaze njegovi krediti na naplatu.

Jasno je dakle da je u pitanju uništavanje države i društva i da nijedan okupator niti neprijatelj u istoriji, nije Srbiji naneo toliko zlo. I zato je veliki mislilac Radomir Konstantinović u pravu kad kaže da čovek koji trpi i ćuti pred tim trijumfom zla i ne poželi da reči zameni urlikom na smrt ranjene životinje, nije čovek već ćutolog koji kao noj nabija glavu u pesak i čeka da zlo prođe.

A proći će i ovo vreme Vučića, naprednjaka i svih njihovih satelita, kao što su prošla vremena smrti u toku svetskih ratova. Ostaće međutim za sva vremena sramota za Srbiju i sve njene građane koji ćute i okreću glavu, praveći se da ne vide dok im pred očima nestaju društvo i država.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.