Magija brojeva i stvarnost

Aleksej Kišjuhas Matematika je, srećom, slepa, gluva, nema i indiferentna kada je o njoj samoj reč. Ljudi nisu. Ljudima 10 nije isto što i 11, a pogotovo ne isto što i 13. Ovo nisu samo sujeverja, ovo su magijske činjenice koje boje naš svakodnevni život i više nego što to obično primećujemo. Nasumičnost, proizvoljnost i slučajnost nas užasavaju. Okrugli brojevi oduzimaju nešto od te slučajnosti i zato im pripisujemo natprirodnu važnost. Ljudi su odvajkada pripisivali mistični značaj brojevima – devet je Jugovića, sedam je patuljaka, deset je ljutih gusara – i ovo je univerzalno ljudsko ponašanje. Pitagorejska filozofska škola ovo je dovela do vrhunca. Uprkos ogromnim doprinosima matematici i racionalnosti uopšte, pitagorejci su bili verska sekta koja je doslovce obožavala brojeve, ponajpre one okrugle. Nešto kasnije, izmišljana je i „anti-Zemlja“, samo da bi planeta u sunčevom sistemu bilo okruglo deset. I reč kosmos znači red.
Ako ovo izgleda daleko, pogledajmo na naš svakodnevni život. Cigareta je 20 u paklici, minuta je 90 u fudbalu, dana je 120 u pregovorima o Kosovu. Nije ovde reč samo o jednostavnosti zaokruživanja. Zašto ima 12 horoskopskih znakova, 10 božjih zapovesti, 12 zvezdica na zastavi EU? Svuda je posredi magijsko mišljenje. Natprirodno, a ne racionalno pristupanje inače indiferentnoj stvarnosti. Uverenje da okruglost broja nosi sobom izvesnu realnu moć možda se izgubilo kao eksplicitno, ali sama činjenica moderne preferencije ovih brojeva ostaje latentna, u zaleđu svakodnevnih praksi. Čak i spominjanje ovih činjenica deluje budalasto, toliko je „prirodno“ da težimo okruglim brojevima.
Zaokružuju se čak i zatvorske kazne, a tu i svaki dan više ili manje znači mnogo. Najveća kazna je 40 godina robije: nije 39, niti 41. I samo primećivanje ove činjenice deluje čudno – a ne sama činjenica. Međutim, do brojke od 40 nije se došlo naučnim putem. Možda bi neke fiziološke, demografske, psihološke i sociološke analize došle do podatka da je broj od 39 ili 43 godine optimalniji za najtežu kaznu koje društvo ima na repertoaru. Ne, do broja se došlo magijski. On se „zaokružio“, a pridavanje specifične vrednosti „okruglim“ brojevima nije ništa drugo do magija. Matematika ne zna za takve razlike.
Nastojimo imati neke „fine“ „okrugle“ (i jezik prati preferenciju) brojeve na registarskim tablicama, a oni sa debljim novčanicima ih podvrgavaju mršavljenju samo da bi do toga došli. Čemu trud? Jednostavno, ona kombinacija pet ili šest potpuno „rasparenih“ brojeva smeta nam očima. I, kada je nema(mo), rastemo u tuđim očima, jer su ove magije svi svesni. Slično je i sa brojevima telefona: oni koji sebi mogu priuštiti skupu izmenu dobijanja „okruglije“ kombinacije neretko to i čine. Nasumičnost koja vrišti iz uobičajenih telefonskih ili registarskih brojeva jednostavno je tiho nepodnošljiva. Zapravo, sama činjenica da matematiku može biti „baš briga“ da li je rezultat 2 ili 2,3456 deluje nam hladno i strano. Samo najveći umovi voleli su tačne i precizne brojeve. Čarls Darvin ih je voleo. U jednom delu je objavio da je broj glista koje se mogu pronaći u prosečnom hektaru engleske zemlje 53.767.
Istovremeno, sujeverja sa brojem 13 – prilično „neokruglim“ – prisutnija su nego što se misli. U Formuli 1 ne postoji bolid koji nosi ovaj broj, a slično je i sa brojevima na dresu u većini drugih sportova. Takođe, broj „11a“ na kućnim adresama češći je nego obično, a muzičkih albuma koji sadrže po 13 pesama je neverovatno malo.