Često ne obazirući se ni na zakone, ni urbanističke propise, ni na strateška dokumenta, a još manje na potrebe građana. Argumentovana javna rasprava u koju je uključena struka i šira javnost deluje kao naučna fantastika. Za potrebe investitora menja se planirana trasa metroa, menjaju se nivoi zaštite vodoizvorišta ili zaštićenih objekata kako bi se ozakonilo njihovo ugrožavanje gradnjom… U blokovima se prave mutni dilovi za gradnju na zelenim površinama, u Vinči i širom zemlje se krši strategija za upravljanje otpadom, a ignoriše se podivljala divlja gradnja povlaščenih na Savskom nasipu koja ozbiljno ugrožava obaloutvrdu. Ovaj raznovrsni skup primera opisuje jednu atmosferu sveukupne otimačine uvijene u oblandu investicija i razvoja. Beograd je zaista grad neslućenih poslovnih kombinacija i dilova, u kojima interese imaju svi, osim građana, čije interese niko ne zastupa.

U takvoj atmosferi dočekala nas je i vest da će Stari savski most biti srušen, koju je gradska vlast, nakon reakcije javnosti promenila i ublažila najavom premeštanja mosta. U tom kratkom trenutku kada ovaj medijski spin, kojim je trebalo izbeći pitanja o isplativosti i smislenosti rušenja, nije bio zaokružen naknadnom pričom da će neki neidentifikovani građani odlučiti o mestu preseljenja, otkrila se nova skandalozna poslovna vizija i kombinacija ekipe. Naime, kao prvobitna lokacija premeštanja mosta, slučajno ili ne, najavljena je plaža Lido i Veliko ratno ostrvo!

Ako izuzmemo sva pitanja o tehničkim mogućnostima, dužini mosta u odnosu na širinu Dunava, isplativosti i načinima preseljenja mosta, ostaje nam pitanje motiva da se omogući automobilski saobraćaj na ostrvu koje je 2005. godine zaštićeno kao prirodno dobro izuzetnih odlika sa tri režima zaštite, gde trećoj, turističkoj zoni, pripada samo plaža Lido. Iako u letnjim mesecima plažu sa obalom povezuje pontonski most, kako je dobro primetila ekipa na Beobuild forumu, nedostatak stalne automobilske veze kao da je čuvao ostrvo i njegove prirodne znamenitosti od pritiska komercijalizacije područja izgradnje turističkih sadržaja i ugrožavanja prirodnog dobra.

U prošlosti je bilo najava da su strani investitori zainteresovani za gradnju ili kupovinu ostrva, ali ovi dilovi su propali. Da se sada nešto sprema, mogli smo prvo naslutiti kada je u oktobru prošle godine pri poseti ostrvu gradonačelnik Siniša Mali najavio oživljavanje stare ideje izgradnje dvospratnog vizitorskog centra sa kulom za osmatranje i sadržajima za posetioce. Iako ovaj projekat po rečima direktora JKP „Zelenilo Beograd“ Slobodana Stanojevića, poštuje režime zaštite, možemo li biti sigurni da će u ovoj atmosferi kršenja zakona, ignorisanja propisa i instrumentalizovanog pravosuđa, kako smo opisali na početku teksta, ovo zaista biti slučaj?

Sumnju produbljuje i činjenica da je u međuvremenui deo zemunskog šetališta, deo obale Dunava, prodat “Sportskoj akademiji Kočović” za izgradnju sportskih terena i na taj način nepovratno oduzet građanima i posetiocima Beograda. Pod geslom silaska Beograda na reke, legalno ili nelegalno kao na Savskom nasipu, privatizuju se sve veće oblasti priobalja. Da li je premeštanje Starog savskog mosta na Veliko ratno ostrvo ozbiljna ideja ili probni balon za neki drugi način otvaranja ove lukrativne lokacije za investitorske dilove ostaje da se vidi, ali je jasno da za politiku privatizacije javnog dobra nema prepreka ni u zakonima, ni u propisima, ni u željama građana.