NJihovi životi su u pitanju, sigurnost dobijanja posla, neizvesnost otkaza, zarada, strahovi, bezbednost njihove dece… I nikada ne zaboraviti da slične muke muči i albanski narod na Kosovu.

To je ono što vlast u Srbiji mora da ima u glavi, ako bude raspisivala referendum, da ne mogu kroz Unutrašnji dijalog, samoživi i sebični pojedinci i grupe koje su u strahu da ne izgube ono što danas poseduju, da odlučuju o njihovoj sudbini.

Isto važi i za našu dijasporu koja se muči negde tamo daleko po belom svetu i ne spava od brige za Kosovom. NJeni srpski „junaci“ su poslednja odbrana na Pikadiliju, Petoj aveniji, Australijskim peskovitim plažama i u vrelim karnevalskim noćima u Riju i njihove pesme o Kosovu, kome se uvek vraćaju…

Svi skupovi na kojima su raznorazni umni i maloumni, vladine i nevladine većinom interesne organizacije, udruženja građana i malograđana, SANU i SPC, šiljili i završili su se rečima: „Valja nam čekati neka nova i bolja vremena po nas“. Ima onih koji se toliko napnu da kažu nešto pametno pa im „misao“ izađe na drugu rupu. U ogromnim količinama prisutna je tupost i glupost.

Ukoliko se ne potpiše Pravno obavezujući sporazum sa Prištinom (čitaj priznanje nezavisnog Kosova) čeka nas težak period izolacije i sankcija od strane SAD i EU i ostalih oko nas koji pretenduju na članstvo u EU i NATO.

Sankcije će biti osvetoljubive za neposlušnost, usuđivanje protivljenja najmoćnijima, zamajavanje i gubljenje vremena i biće neuporedivo rigoroznije od onih prethodnih. Srbija će ući u takve sankcije iz kojih će izaći ko zna kad i u kakvom stanju i obliku i da li će nam više ikada biti pružena ovakva prilika i kada?

Sve ono što je krenulo, biće zaustavljeno…

Za zidanje trećeg Avalskog tornja narod više nema para.

Stavimo na vagu, jer tako se najtačnije meri, šta ima veću težinu i vrednost?

S jedne strane Kosovo na čijoj zemlji je pre šest stotina godina poginulo desetine hiljada srpskih ratnika i s druge strane današnja Srbija u kojoj živi preko sedam miliona stanovnika i ima onih koji bi se u nekoj budućnosti možda ovde rodili i živeli.

Hoće li se ponoviti memorandum SANU koji je bio uzrok krvavog rata, još jedne seobe Srba i raspada Jugoslavije, a u kome je glavna ideja bila Velika Srbija sa svim Srbima u jednoj državi i koji je govorio o živima.

Ovog puta Srpska pravoslavna crkva, koja se po prvi puta javlja i kao građevinska firma, piše memorandum o mrtvima. Da svi mrtvi Srbi budu na srpskoj zemlji. Ne znam čije sve ruke „pišu“ memorandum SPC, ali su umešane i one koje su pisale i potpisivale onaj iz 1986. godine. Prepoznaju se po rukopisu i idejama kleronacionalizma.

Srpska pravoslavna crkva u jugoslovenskim ratovima ekskomunicirala je samu sebe, kada je stala na stranu srpskih vojnih i paravojnih formacija i blagosiljala najveće srpske zločince, ne prihvatajući ni jedan od ponuđenih mirovnih planova. Bila je za vojno rešavanje problema.

Deklaracija Srpske pravoslavne crkve o Kosovu nije donela ništa novo. Istina ovog puta se zadržala na zamrzavanju, bez ratnih pokliča. Ukoliko bi država počela da razmišlja o uvođenju godišnjeg poreza SPC, sigurno da bi se i deklaracija promenila, pozitivno po Vučića.

Crkva je oduvek bila uz svoj narod, pa tako i danas u ovim za srpski narod na Kosovu teškim vremenima, mnogi očekuju preseljenje Patrijaršije u Peć, gde je nekada i bila i koju su pored Dečana i ostalih manastira Albanci pred kraj XIX veka čuvali, ubijali svoje sunarodnike-odmetnike ako bi napali neki od manastira i bili ubijani.

Valja podsetiti vernike i nevernike, da je Rastko Nemanjić, kao prvi srpski arhiepiskop ustoličen u Pećkoj patrijaršiji, pa i današnji patrijarh Irinej, koji je u Peći ustoličen 2010. godine.

I članovi Svetog arhijerejskog sinoda morali bi se češće sastajati u Pećkoj patrijaršiji. Ako bi dolazili svojim džipovima i limuzinama, mogao bi se proširiti prilaz manastiru kako bi svi mogli da se parkiraju.

Jedni se bore za žive, drugi da živi ginu za mrtve… Ne znamo više jesmo li živi ili mrtvi i ko se za koga i protiv koga bori? Važno je da što više ginemo, jer smo na to navikli i to umemo, a ne da živimo, jer to još nismo naučili.

Krenuće policija ili vojska Kosova na Severno Kosovo i zaokružiće graničnu liniju sa Srbijom. Hoćemo li opet u rat? Ako krenemo, nema nas više. Iza Kosova stoji Amerika i Evropska unija, a mi kad se okrenemo videćemo samo senke dalekih predaka i Rusiju kako se gubi u magli.

Rusi nam nude pomoć u oružju, oružju koje smo oduvek toliko voleli i od koga smo kroz čitave živote uništavali i druge i sebe. Nude nam najmodernije, moćne raketne sisteme da brane naše nebo. Da pripucamo na NATO snage ako dođu u sukob s Rusijom… A, nama je toliko potrebno da naučimo da pišemo i čitamo i imamo malo veće plate i penzije… Nije mnogo.

Prošle godine Rusija je investirala u Srbiju 80 miliona dolara, a Evropska unija 1,5 milijardu dolara. U poslednjih petnaest godina SAD je dala Srbiji milijardu dolara bespovratne pomoći, a Rusija par aviona po principu „sastavi sam“, pa šta ispadne i kad poletiš – šta ti bog da!

Mora se javno reći da oni Srbi koji ostaju da žive i rade na Kosovu, postaju građanke i građani Republike Kosovo. Prihvataju njihov pasoš, himnu, zastavu, služe vojsku… Kao i svi naši ljudi širom sveta koji su otišli na kratko, na par generacija, pa će se vratiti.

Šta se događalo na Kosovom polju u vreme kada je bilo srpsko? Okupi se grupa Srba na Vidovdan, kod spomenika kosovskim junacima na Gazimestanu, Srpska pravoslavna crkva održi pomen, pa kud koji mili moji, do sledeće godine.

Održavane su i male seoske priredbe za koje su autori uzimali velike pare. Hor peva rodoljubive i borbene pesme, pa glumac recituje i urla kao bik, pa glumica kao vila Ravijojla leti po sceni, malo folklora, političar priča uvek jedno isto. Svi čekaju kraj, pa da zaglave u kafanu. To je naš odnos prema Kosovu.

Danas, kada dajemo da bi dobili, najveća i jedina briga vlasti i naroda Srbije mora biti usredsređena na Srbe koji ostaju na Kosovu, a oni moraju u sebi da pronađu mudrost zajedničkog života.

Srbi na Kosovu, mogu samo i jedino opstati, ako zajedno sa Albancima, uče svoju decu da je komšija, ili fqinj, važniji od rođaka i lažnih prijatelja, i da te on brani od lopova, pomaže ako nekom noću pozli, slavite rođendane i verske praznike zajedno, unosite nov nameštaj, pozajmljujete kafu i šećer, ostavljate ključeve stana kada idete na odmor, gledate kako klinci rastu i postaju ljudi, sa različitim imenima i jezikom.

Gledate, kako se rađaju ljubavi, i kako se brzo uče albanski i srpski, da bi moglo da se kaže, Volim te… Te dua.

Kako će se vlast Kosova odnositi prema Srbima, umnogome zavisi od politike srpskih vlasti. Sve što se više odugovlači završni Kosovski čin, to će i pritisci, strah, napadi i uvrede biti česti i žestoki, a naša nemoć da bilo šta učinimo. Da ne bi došlo do težih incidenata, sukoba i žrtava, bilo bi dobro da Predsednik republike Srbije sa Vladom Srbije, donese konačnu odluku, da li će potpisati Pravno obavezujući sporazum sa Prištinom.

Odgovor je poznat i jedino moguć. Ne odugovlačimo…

Da ne dođe vreme kada ćemo davati i one delove Srbije koje nam niko nije tražio… Za sad.

Autor je glumac