Mi od 65+

Uveden im je strogi karantin, odnosno utamničeni su u svojim domovima bez suda i presude. Zanemarena je činjenica da svi oni koji su osuđeni na kućni ili pravi zatvor imaju pravo da jedan sat u toku dana izađu na vazduh.

Ovu kategoriju stanovništva je srpski bog osudio iz ljubavi i brige za njihovo zdravlje. Božanstvo je zanemarilo da zdravlje podrazumeva ravnotežu između telesnog i duševnog funkcionisanja uz niz drugih sadržaja (definiciju je dala Svetska zdravstvena organizacija). Osoba u izolaciji ne može da sačuva zdravlje, čak i ako uspe da se ne zarazi Covidom-19.

Zbog nedovoljnog kretanja doći će do slabosti mišića čitavog organizma, pa i mišića srca. Oslabljeni leđni mišići izazvaće poremećaj statike i ventilacije pluća.

Neki stepen osteoporoze (koji ima većina ove populacije) značajno će se pogoršati, kao i funkcionisanje zglobova, a posebno zglobova kolena i kuka.

Spoznaja da se ne sme nikud iz kuća izazvaće niz opterećujućih osećanja od depresije i anksioznosti do besa, koji će dodatno pogoršati osnovne bolesti (ako ih neko ima) kao što su disfunkcija štitne žlezde i pankreasa.

Samoća i izolovanost od dece, prijatelja i rođaka može da pokrene niz psihički ugrožavajućih doživljaja, od osećanja beznađa, anticipacije tragičnih ishoda i čitave palete strahova sa predominantnim strahom od smrti.

Takvi doživljaji neminovno pojačavaju aktivnosti autonomnog nervnog sistema i prekomerno lučenje hormona stresa koji će poremetiti rad srca, pluća, organa za varenje i izlučivanje.

Ovi simptomi će dodatno pojačati strah od smrti i osećanje egzistencijalne ugroženosti.

Ne treba posebno naglašavati da je odluka „sveznajućeg“ i „svevidećeg“ bića dovela do socijalne stigmatizacije ovog dela stanovništva.

Proglašeni su neodgovornima i zaprećeno im je visokim novčanim kaznama ili zatvorom. Upiranje prstom u ove ljude pokrenulo je odijum kod velikog broja onih koji ne nose oznaku 65+.

Čak su optuženi za širenje zaraze i onemogućavanje sprovođenja epidemioloških mera. Ti optuženi i žigosani smo mi, koji smo sa sedam godina naučili „da se Tito voli više od mame i tate“.

To smo mi koji smo verovali u novog vođu, Slobodana Miloševića, koji nam je obećavao sigurnu i mirnu državu kao onu Titovu. Muškarci su zbog te ideje bili u ratu „u kome Srbija nije učestvovala“, žene su kao alhemičarke uspevale da ni od čega spreme deci ručak i obezbede im toplinu doma.

To smo mi koji smo kao profesori, ekonomisti, inženjeri, lekari, preprodavali benzin, kako bismo zaradili koju crkavicu za život. Bili smo i na protestima kada se branila izborna krađa i ponovo u rovovima dok su nas zlikovci iz NATO alijanse bombardovali. Mi smo generacija koja je održala diktatora i izdržala mnoge muke i nevolje.

Mi smo pronašli i novog diktatora, ponovo verujući da će nam omogućiti da nastavimo san iz detinjstva o prosperitetnoj i uspešnoj zemlji na čelu sa pravednim vođom. Zbog svega što smo proživeli i doživeli mi ne možemo da budemo neodgovorni.

Možda postoje neke bundžije koje seme otpora nose još od protesta iz 1968, ali svi ostali smo poslušni i verujemo da smo zatočeni za naše dobro.

Ne tražimo poštovanje i razumevanje, jer ga sami nismo stekli, ali bismo molili da nas ne učite i da se prema nama ne ponašate kao društveno štetnim subjektima koji će zauzeti neki respirator i bolničko mesto nekom mlađem. Sigurna sam da bi većina nas lako odlučila da je ispravno da mlađi dobije pravo na život.

Tako smo učeni.

Autorka je neuropsihijatar u penziji