Milena Radulović je preživela 1Foto: Medija centar

Drage sestre,

Ne znam vas, niti znam koliko vas ima. Znam da smo u ratu. Rat je muškaraca protiv žena. Muškarci imaju penis. Upravo je ta biološka činjenica ono što muškarcima omogućava da siluju. I oni siluju koristeći erekciju koja mrzi i penetraciju koja povređuje.

Miroslav Aleksić je, prema optužnici, jedan od tih muškaraca. On je koristio svoju moć koja se temelji na biološkoj činjenici posedovanja penisa i kako se navodi u optužnici, silovao Milenu Radulović, i plašim se da nikada nećemo saznati koliko još drugih žena. U društvu u kome živimo – falokratskom sistemu androkratije, žene su kmetkinje, a muškarci prirodni naslednici prava na silovanje. Osnova seksualnosti muškaraca je povezanost penisa i moći. Otuda je silovanje politički zločin nasilja muškaraca prema ženama.

Milena Radulović je preživela. Za preživljavanje je najvažnije samopoštovanje. Samopoštovanje je telesno. Ona je progovorila. Ona je uperila prstom i rekla: „Optužujem!“

Miroslav Aleksić, poput Branislava Lečića (koga je Danijela Štajnfeld optužila za silovanje) poriče tako što iskrivljuje stvarnost. Iskrivljavanje stvarnosti nije samo poziv na fantaziju i oblik zabave. To je pre svega politički čin – pokušaj stvaranje drugačije slike o ženama.

Milena je bila učenica Miroslava Aleksića. Miroslav Aleksić je bio profesor Milene Radulović. Izdao je poverenje i zloupotrebio ga. To je ono što sigurno znamo. Ali postoje tišine koje nikada nećemo biti u prilici da saslušamo.

Imaju li žene minut? Može životni vek?

Postoji bezimenost, jer iskustvo je uvek pre jezika. Postoji percepcija sveta oko nas. Postoji objektivna stvarnost. Činjenica je da društvena percepcija nije u skladu sa objektivnom stvarnošću. Za žene je stalno rat. Nešto između policijskog sata i vojne uprave.

Postoji li konsenzus stvarnosti koji dele sve žene? Da i ne. Mogu li žene da zahtevaju identitet žena i identifikuju perspektivu žena? Da. Perspektiva žena nastaje poricanjem i otporom. Žene pružaju otpor poricanju, između ostalog i kroz politiku leptira – malom ljudskom intervencijom u političkom sistemu dovode pre ili kasnije do velikih složenih odjeka. Kritička intervencija može da utiče na transformaciju u sistemu polova. Nije reč o individualnoj dinamici, već o malim akcijama u kolektivnom kontekstu koje mogu da proizvedu sistemske promene. Znači li činjenica da postoji perspektiva žena da postoji konsenzus stvarnosti žena? Da i ne. Koji je smisao stvarnosti konsenzusa žena? Jednom rečju, preživljavanje žena.

Postoje brojni načini na koji žene preživljavaju u ratu koji muškarci vode protiv njih. Dva su: razbijanje tišine i razbijanje izolacije. Prekid tišine znači da žene progovaraju o svojim iskustvima, o onome što je sve do pojave feminističkog pokreta bilo bezimeno – kao takvo deo svakodnevnog života žena. Prekid izolacije znači međusobno povezivanje žena na temelju biološke činjenice posedovanja vagine – kao takvo pripadanje ugnjetenoj polnoj klasi. Prekidajući tišinu i prekidajući izolaciju, žene učestvuju u sopstvenom stvaranju, začeću kao ljudskih bića. Žene traže jednakost, šireći krila.

Milena Radulović je leptir. Iva Ilinčić je leptir. Sve žene koje progovaraju o svojim preživljenim iskustvima seksualnog nasilja su leptiri. Mnoge preživele žene su rekle: „ja, takođe“ (ona koja je preživela zlostavljanje), ali se još nije pojavio muškarac koji je rekao: „ja sam“ (onaj koji je zlostavljao).

Imaju li žene minut? Imaju li žene život? Da, zapravo imaju.

Sestre, hajde da zajedno protestujemo protiv onoga što ne volimo – silovanja. Sestre, hajde da zajedno pružimo otpor tako što ćemo da zaustavimo one koje ne volimo – silovatelje.

Vaš brat

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.