Foto: Fonet/Nenad Đorđević (arhiva)

„Proizvodim nameštaj i sve što proizvedem izvozim, 10 do 15 šlepera mesečno. Ali dok ne pređu balkanske granice, kamioni mi, ovde u regionu na prelazima stoje i po deset i više sati, u kolonama dugačkim i po pet – šest kilometara. Prevoznici mi knjiže neplanirane dane, a kupci u Evropi penale zbog kašnjenja robe. I kako onda da važimo za pouzdane partnere, budemo konkurentni i poslujemo kao sav normalan svet“.

Ovu poruku ovih dana dobio sam od jednog privrednika. Nebitno čiji je privrednik i na čijoj granici je čekao. Koliko sutra, isti problem je imao i isti ceh platio i neki drugi privrednik, sa druge strane granice.

Zbog neusaglašenih procedura i dokumenata, propisa i praksi, slobodnih tumačenja carinika i inspektora, preko noći izmišljenih novih pravila, neusklađenih radnih vremena graničnih službi. Zbog tehničkih prepreka ili politički motivisanih odluka. Ovo poslednje suvišno je i komentarisati. Jer svaki put kada neko povisi retoriku, a kamoli kada zabrani uvoz nečije robe, uvede dodatnu taksu, to košta privredu i štetu ne trpi samo jedna ekonomija, već ceo region.

Možda je moj prošlonedeljni poziv na iskrenost prema samima sebi kroz pitanje da li zaista želimo ili ne zajedničko regionalno tržište, jednima zvučao kao prozivka nekoga, a drugima kao kucanje na otvorena vrata, kada smo se već o tome dogovorili. I kada smo toliko puta izračunali i milionske štete zbog barijera koji jedni drugima namećemo i koristi koje bi privrede imale kada bismo naše male, nacionalne ekonomske prostore proširili na veće – jedinstveno regionalno tržište.

U svakom slučaju bio je to još jedan iskreni apel, u ime šest komora i nekoliko stotina hiljada privrednika koje predstavlja naša zajednička regionalna komora. Ako zaista to želimo, onda jedni drugima više ne smemo postavljati nove prepreke i stvarati dodatne troškove. Moramo ozbiljno i posvećeno, zajedno otklanjati postojeće, kako bi privrednici što pre osetili koristi. I kako bismo zajedno region učinili boljim i atraktivnijim u očima međunarodne poslovne zajednice.

Utoliko pre, što nas, realno, ništa ne sprečava, da kreiramo i unapređujemo regionalni ekonomski prostor u kome ćemo moći da radimo brže, poslujemo bolje, da naše kompanije povezujemo efikasnije, da proizvodimo konkurentniju robu i usluge za lokalna, regionalno i evropska tržišta, da napredujemo i da se bolje pripremimo za ulazak u EU.

Daleko od toga da Zapadni Balkan danas nije drugačiji nego pre pet ili deset godina, da nije bolje mesto za život, poslovanje i investiranje, da nam ekonomije nisu stabilnije, da nema manje rizika i više radnih mesta… Cenimo napore većine zapadnobalkanskih vlada i nacionalnih koordinatora, na realizaciji Višegodišnjeg akcionog plana za regionalni ekonomski prostor, svedoci smo važnih aktivnosti na infrastrukturnom, saobraćajnom, energetskom povezivanju, usaglašavanju protokola… Kao što mislimo i da ovaj zajednički projekat podrazumeva i veća ulaganja i angažovanje većeg broja ljudi, kojima će to biti jedini posao, kako bi se postigla brzina koju privrednici s pravom očekuju.

Moraćemo da naučimo da napredak merimo njihovim aršinima: time koliko je u međusobnom poslovanju manje nepotrebnih administracije, papira i troškova, koliko smo sate čekanja na granicama pretvorili u munute, koliko je više novoosnovanih i manjih preduzeća koja su prerasla u srednja i velika, jer su imala prostor za razvoj u svom regionu i postala dovoljno sposobna da se izbore sa konkurencijom na međunarodnom tržištu. I koliko je više poslovnih ljudi iz sveta i novih poslova u regionu.

U stvaranju arhitekture jedinstvenog ekonomskog regionalnog područja na komore okupljene u Komorskom investicionom forumu, kao najvećoj biznis platformi u regionu, mogu da računaju i vlade i privrednici. Institucije – na pomoć kako bi što bolje identifikovale probleme i ubrzale rešenja, uklonile prepreke, usaglasile sertifikate i propise međusobno i sa evropskim, obrazovne sisteme prilagodile potrebama privrede… Privrednici – na podršku da se tehnološki i digitalno osavremene, da se što uspešnije uključuju u dobavljačke lance velikih domaćih i multinacionalnih kompanija, da se udružuju, da formiraju zajedničke kompanije, zajednički investiraju i proizvode zajedničke proizvode i zajedno ih, kao regionalnu ponudu, plasiraju na međunarodnom tržištu. Da bismo svi zajedno bolje iskoristili prednosti regionalnog tržišta, stvarali regionalne lance vrednosti i nove velike regionalne igrače koji će biti sposobni da se bore sa konkurencijom na svetskim tržištima – i u Evropi i u Rusiji, i u Americi i u Kini.

Povezani tekstovi