Milo, Vučić, Risto i "svetinje" 1Vlatko Sekulović Foto: Medija centar

Svaka od koalicija koje su učestvovale primenile su pravila dobrog izbornog marketinga, u čemu su verovatno najdalje otišle koalicije okupljena oko URA i Za bolju Crnu Goru, ZBCG, okupljene oko DF-a, koristeći nova lica kao svoje lidere, ublažavajući time negativne reakcije na tradicionalne lidere poput Mandića ili Kneževića.

Izlaznost na izborima je bila izuzetno visoka, preko 75 odsto izašlih birača, što je daleko više nego od proseka u regionu, pokazujući da građani veruju da mogu uticati na politiku, te doživljavaju politički proces i institucije kao značajne.

Istovremeno, po saopštenju rezultata, nosioci dve glavne liste, Đukanović i Krivokapić, dali su uljudne izjave, što ukazuje na trenutno drugačiju političku kulturu u odnosu na npr. Srbiju, gde su dominantne pežorativne kvalifikacije, često čiste uvrede, suprotstavljenih političara. Nit je Đukanović kvalifikovao Krivokapića kao izdajnika, niti ovaj njega kao lopova, a čak je ovaj prvi rekao da će apsolutno prihvatiti rezultate glasanja kakvi god bili.

Kada se razgrne euforija oko „pada režima“ rezultati pokazuju da je najveći gubitnik ovih izbora koalicija „Mir je naša nacija“, MN, koja je sa prethodnog izbornog rezultata od 21,1 odsto koliko su Bečić i Lekić zajedno imali, spali na 12,5 odsto, odnosno oko 8,5 odsto manje, drugim rečima preko 40 odsto svojih birača su izgubili.

Drugi gubitnik je naravno DPS koji, iako ostaje najjača partija, izgubio oko 6,3 odsto glasova, s tim što je teško proceniti efekat učešća Liberalne partije u koaliciji, jer je DPS sam na prošlim parlamentarnim izborima imao 41,1 odsto a sada 35,1 odsto, izgubivši oko 15 odsto svojih birača.

Očigledno je da je najveći pobednik koalicija oko URA, koja od nepoznate stranke, sa liderom koji je bio član dotučene Pozitivne sa 1,32 odsto na prethodnim parlamentarnim izborima, osvojila 5,57 odsto glasova, učetvorostručivši svoj rezultat. Sledi ZBCG sa skokom od 12,2 odsto u odnosu na DF 2016. godine, povećavši broj svojih birača za 50 odsto. Socijaldemokratska opcija, opozicioni SDP i vladajući SD, doživeli su u zbiru blagi pad od 1 odsto, odnosno oko 15 odsto svog biračkog tela, s tim što je SD čak popravio svoj rezultat, a SDP izgubio 2 odsto birača.

Možda su čak u izvesnom smislu i najveći gubitnik su partije hrvatske nacionalne manjine, koje su na volšeban način, zbog 532 glasa, ostale bez predstavnika u vlasti, a time vrlo moguće i ključno doprineli stvaranju nove parlamentarne većine. Gde je tačno došlo do prelivanja, pokazaće vreme i detaljnije analize, ali neka kretanja se već mogu nazreti.

Deo birača vladajuće koalicije otišao je ka ZBCG i URA, verovatno po 3 odsto svakome, koliko iznosi skok Abazovića u odnosu na prošle izbore uz 1 odsto od socijaldemokratskog bloka, a ZBCG je uspeo da preotme veliki deo birača koaliciji „Mir je naša nacija“, koji su umesto apstraktne poruke o miru, izabrali da daju poverenje integralnom srpstvu i „čuvanju svetinja“.

Demitologizovana nacija, bez patriotizma i sa apstraktnim pozivom na mir, Bečića i Lekića, ustuknula je pred „svetom“ srpskom nacijom. U tom smislu došlo je do izvesne emancipacije kolektiva u odnosu na slab autoritet pojedinca, odnosno otklona od poštovanja individue i na njoj zasnovanih prava i sloboda čoveka.

Mobilizacija „naroda“, politizovanog etniciteta, od strane srpskih nacionalista, zasnovana na „odbrani svetinja“ kao mosta između s jedne strane formalnih nepodudarnih granica političkog i etničkog, odnosno Crne Gore i srpskog naroda izabrala je autentičnu opciju ZBCG-a umesto „Mir je naša nacija“ kao svog favorita.

Dobrobit kolektiva, srpskog, je stavljen ispred dobrobiti pojedinca, pod tezom da je dobrobit pojedinca inkorporirana u dobrobit šireg entiteta, nacionalnog. U tom smislu čak je i egzistencijalna zavist, između klike bogatih, manje ili više percipiranih kao članova ili simpatizera vladajuće koalicije, i drugih građana imala manjeg uticaja na stavove birača, kao i problemi korupcije i organizovanog kriminala. Ovu tvrdnju potkrepljuje činjenica da se 4 odsto novoopredeljenih birača odlučilo za političku poruku koja nije nacionalistička za koju se opredelilo oko 12 odsto novoopredeljenih.

Zaključak koji se sam nameće jeste da je između mira među nacijama, koja je bila poruka koalicije Bečića i Lekića, „nacionalno osvešćeni“ birač, zaplašen strahom za svoj nacionalni identitet, usled najava o podršci države formiranju autokefalne crkve, te strahom od izopštenja iz kolektiva, srpske nacije, izabrao naciju iznad svega, pa i iznad mira.

Drugim rečima, ako je potrebno braniti „svetinje“ i naciju, onda je mir sekundaran, a potrebno je apsolutno žrtvovanje, pa i sukob, zarad „svetinja“ i Vasilija Ostroškog, makar na glasačkom mestu. U tom smislu, emancipacija shvaćena kao proces oslobađanja od tradicije i religije (Giddens), odnosno oslobađanja čoveka od tradicionalnih autoriteta kojim postaje pojedinac (From), doživela je svoj udarac na upravo održanim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori.

Da li će ova mobilizacija srpskog biračkog tela koja je dovela do kristalisanja svojevrsne „srpske liste“ u Crnoj Gori, koja ima pretenziju da postane dominantan politički faktor, jer to još uvek nije imajući u vidu šarolikost političkog spektra, te činjenicu da je DPS i dalje najjača partija, dovesti i do radikalnih promena u odnosu Crne Gore prema drugima, ostaje da se vidi.

Glavni ispit za opoziciju koja najavljuje formiranje nove vlade, ZBCG-URA-MN, će biti odnos prema NATO-u. Ovaj vojni savez je za većinu birača ZBCG personifikacija Satane i nepravdi nanetih srpskom narodu, te za njih nije prihvatljiv bilo kakav saveznički odnos sa zemljama koje su u okruženju Crne Gore, Hrvatske i Albanije, niti sa SAD ili Velikom Britanijom.

Da li će novi ministar odbrane, pod uslovom da bude formirana vlada bez učešća DPS-a, biti kooperativan ili ne, zavisiće odnos NATO-a, a time i Evropske unije i njenih pojedinih članica prema novoj vladi. Na ovom pitanju će se videti da li je Crna Gora stvarno postala izborna jedinica Srbije ili je zadržala svoju političku autonomiju u odnosu na Beograd, pritom zanemarujući moguće privremene trikove poput novog ministra odbrane albanske nacionalnosti.

U Srbiji su se apsolutno svi mediji, od PINK-a do N1, kao i političke partije od SNS do SSP-a, sa nekim izuzecima, u upravo završenoj crnogorskoj izbornoj kampanji ponašali kao da se izbori ne odvijaju u posebnoj državi.

Čak se mogao primetiti i određeni veći entuzijazam za uticajem na ove izbore, no na onim u Srbiji, kroz angažman poznatih vedeta nacionalizma od Bećkovića do Georgijeva, te pravim psihološkim ratom koji su vodili njihovi sledbenici putem pretnji, kletvi i stigmatizacije birača DPS-a, a na liniji crkvene ekskomunikacije poslanika DPS-a.

Može se uočiti i da je maltene apsolutna podrška srpske opozicije bila usmerena ka crnogorskoj opoziciji, pre svega ZBCG, a sporadično građanskim opcijama, poput SDP-a ili URA. Nejasna je koja je kalkulacija ovih političkih subjekata? Nominalni, pojavni rezon je po imitaciji ako padne jedan „diktator“, pašće i drugi, tj. ako ode Milo ide i Vučić.

Međutim, ovaj rezon ne trpi ozbiljnu analizu, šta više, ako Vučić shvata da poruke o korupciji, nepotizmu, kriminalu imaju veoma ograničenu snagu, a da s druge strane SPC ima u ovom trenutku ogromnu mobilizatorsku moć spram birača, onda sigurno neće ulaziti u bilo kakvu raspravu oko „svetinja“, bilo da se radi o Ostrogu ili Gračanici. U tom smislu opozicija onda ostaje bez realne nade da će se na Dečanskom manastiru Vučić okliznuti, kao što se to, iz njihove perspektive, desilo Milu sa Ostrogom.

Ipak, ne može se zanemariti i druga moguća opcija, a to je da veći deo opozicionih političara u Srbiji jednostavno iskreno podržava tzv. „borbu za svetinje“, odnosno tezu o prvenstvu dobrobiti kolektiva, nacije, u odnosu na dobrobit individue, te njenih prava i sloboda, tj. ljudskih prava.

Srpska opozicija jednostavno ne uspeva da izađe iz okvira koji nameću nacionalisti, te nema empatije niti prema Hrvatima niti prema Crnogorcima doživljavajući ih kao suštinski „druge“ po definiciji neprijateljski orijentisane prema Srbima, kamuflirajući ovu svoju osobenost neprihvatljivošću „ustašoidnog“ režima u Hrvatskoj ili „mafijaškog“ u Crnoj Gori.

U takvom kontekstu ZBCG postaje jedna vrsta privremene crnogorske „Srpske liste“, sa ambicijom da napokon Srbi iz Crne Gore, koji nesumnjivo gaje osećanje superiornosti u odnosu na Srbe iz Srbije, zauzmu svoje počasno mesto u „srpstvu“.

Imajući u vidu da je izborni uspeh Krivokapića, u stvari izborni uspeh Rista Radovića, alijas Amfilohija, sigurno je da će i ambicije vladika Mitropolije crnogorsko-primorske porasti u okviru SPC, te će na njima biti i najveća odgovornost za suživot i mir ne samo u Crnoj Gori već i u regionu.

Autor je advokat iz Beograda

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.